Čestit rodoljub na čelu SPC u najtežem vremenu

Navršilo se šest decenija od upokojenja mitropolita Josifa Cvijovića (1878–1957), pa je tim povodom u užičkom Istorijskom arhivu otvorena izložba arhivskih dokumenata o životu i delu ovog znamenitog prvosveštenika. Postavku je otvorio episkop žički Justin, rekavši da se ovim sećamo mitropolita Josifa, duhovnika i ratnika, izdanka te istinite, prave crkve.

– Uvek je na ovim našim prostorima potrebno biti ne samo duhovnik, nego i ratnik, jer mi ovde često ne ratujemo s neprijateljima vidljivim, nego i nevidljivim – kazao je u Arhivu Justin, pa zatim održao i pomen mitropolitu u obližnjem Drežniku, gde je Cvijovićev spomen-dom.

Izložba u užičkom arhivu rečito govori o posebnosti Josifovoj. „Njegovo čestito rodoljublje i arhijerejsko iskustvo prožeto karakternim osobinama ’erskog varijeteta srbsko-dinarskog tipa’ izvuklo je lađu Srpske pravoslavne crkve iz burnih i metežnih godina Drugog svetskog rata. On je uvek bio dostojanstven pred okupatorom, odbivši u nekoliko navrata da donosi odluke na štetu srbskih crkvenih i nacionalnih interesa”, napisao je o mitropolitu Radovan Pilipović, direktor Arhiva Srpske pravoslavne crkve.

Cvijović je zamonašen 1913. godine u manastiru Rakovica, a u ratovima za oslobođenje učestvovao je u četničkom odredu vojvode Vuka. Posle okupacije Srbije bio je u diplomatskoj misiji u Bizerti i Rusiji, a 1917. rektor Srpske pravoslavne bogoslovije u Engleskoj. Po završetku Velikog rata vratio se u svoju zemlju, 1920. izabran je za episkopa bitoljskog, a 1932. postao mitropolit skopski. Radio je na reorganizaciji crkvenog života u Skopskoj eparhiji, okupio je naučne radnike i pokrenuo „Hrišćansko delo”. U to vreme u rodnom Drežniku Josif je kao zadužbinar podigao školu i crkvu.

Njegov plodni rad u Skopskoj eparhiji prekinuli su 1941. Bugari, prognavši ga u Beograd. Tu je Cvijović prvo posetio zatočenog patrijarha srbskog Gavrila, a na njegovu molbu da pomogne u zbrinjavanju izbeglih sveštenika, mitropolit je preuzeo brigu o Srbskoj pravoslavnoj crkvi, stajući na njeno čelo. Činio je da se dozvoli rad Sinoda i preuzeo mesto predsedavajućeg.

Ubrzo su, Josifovim zalaganjem, crkvene kancelarije postale sedište duhovnih i političkih zbivanja našeg porobljenog naroda, tu su dolazili svi koji su tražili utehu i pomoć. Zbrinuto je sve izbeglo sveštenstvo, a sveštenicima na okupiranim područjima davana je podrška i uz najveći rizik slat novac na Kosmet, u Makedoniju, BiH, Dalmaciju. Ovde su stizale i prve vesti o ustaškim zločinima. Iz te kuće potekla je inicijativa da se podigne glas protiv nečuvenih zločina i o njima obavesti svetska javnost. Prva konferencija istaknutih srbskih javnih radnika o tome održana je pod predsedavanjem mitropolita Josifa, s nje je upućen protestni memorandum nemačkom komandantu i proturen u inostranstvo do vlade u izbeglištvu. To je bila prva vest koja je prodrla u svet o nečuvenim patnjama srbskog naroda.

Posle Drugog svetskog rata, kako je govorio mitropolit Josif, srbska crkva je dovedena do prosjačkog štapa, jer je prvi put u istoriji ostala bez svoje imovine i obezbeđenih prihoda za izdržavanje centralnih tela i prosvetnih ustanova. „Na opšte iznenađenje, čak i negodovanje, snalažljivi mitropolit u reprezentativnoj zgradi Patrijaršije 1946. godine otvara Zavod za izradu sveća, koji je ostvarivao prihode na koje se crkva u posleratnom periodu oslanjala”, piše u katalogu za ovu izložbu.

Posle rata mitropolitu Josifu nije bio dozvoljen povratak u njegovu eparhiju, a u drugoj polovini 1950. uhapšen je u Beogradu i bez suđenja držan u zatvoru, da bi kasnije bio pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu administrirao je Žičkom eparhijom, a već oboleo nastanio se u manastiru Vavedenje u Beogradu, gde se upokojio 3. jula 1957. godine.

Branko Pejović,
Politika