Evropska Unija je pred svojim Staljingradom i posle toga ona počinje da se raspada.

Evropa posle Evropske Unije, a posebno Balkan, biće predmet aspiracija nekih starih i novih svetskih sila u usponu. Sledeća, 2011. godina podseća nas na 1941. i okupaciju Srbije od strane Trećeg Rajha.

Današnja slika srpskog naroda na Balkanu toliko liči na 1941, a granice Srbije na granice Nedićeve Srbije pod nemačkom okupacijom. Tadašnji nemački sateliti i fašistički opredeljeni narodi na Balkanu: Mađari, Bugari, Hrvati, bosansko-hercegovački muslimani, i Šiptari, i danas imaju pretenzije na delove Srpskih zemalja koje su zahvaljujući podršci Trećem Rajhu zauzvrat anektirali 1941, a neki od njih svoju državnost i baštine na ovim fašističkim temeljima, jer pre toga državu nisu ni imali.

Na ovo hitlerovsko cepanje srpske državnosti na Balkanu savršeno se naslonio titoizam, a danas ga nastavlja NATO pakt, ali je takva trenutna geopolitička mapa Balkana neodrživa iz sva tri razloga, jer su protivno međunarodnom pravu i 1941-45, i 1991, i 1999. srpske teritorije podeljene na više država, a da nisu zadovoljeni interesi Srba kao pobednika u Drugom svetskom ratu koji su jedini na Balkanu učestvovali na strani zapadnih saveznika.

Međutim, te 2011. obeležićemo i 70 godina od Ravnogorskog ustanka, koji predstavlja prvi svenarodni oružani otpor u okupiranoj Evropi. Kao što je tada izgledalo suludo suprotstaviti se Trećem rajhu za koji se činilo da će vladati narednih pola veka, tako mnogima i danas izgleda nemoguće suprotstaviti se Četvrtom Rajhu NATO pakta, a možda je pitanje kratkog vremena kada će se era njegove dominacije završiti.

U tom smislu, iznova skrećemo pažnju javnosti da je Srpski sabor Dveri prvi u našoj javnosti preveo i ponudio predlog Sporazuma o evropskoj bezbednosti predsednika Ruske Federacije i založio se da Srbija postane član ovog novog ugovora o nedeljivoj kolektivnoj bezbednosti koji nam apsolutno ostavlja mogućnost vojne i svake druge neutralnosti, istovremeno štiteći naše nacionalne i državne interese.

A godine 2012. navršava se 100 godina od Prvog balkanskog rata i oslobođenja Kosova i Metohije, tako da i taj veliki jubilej živo podseća da je istorija nezavršen proces i da nema, kako bi to mnogi u međunarodnij zajednici želeli, konačnog statusa Kosova, posebno ne kao nezavisne, druge šiptarske a prve NATO države na Balkanu.

Razmišljajući o ovim dvema velikim godišnjicama, vidimo i dve perspektive srpske nacije u narednim godinama: dalju propast i rasparčavanje srpske države na Balkanu, ili zaustavljanje ovog istorijskog niza poraza i obnovu srpske državnosti. U svetlu geopolitičkih kretanja koja se već odvijaju, sigurno je da će srpski narod iznova dobiti priliku da postavi srpsko nacionalno pitanje.

Glavni nacionalni problem, međutim, ostaje imamo li koga ko se sprema i ko nas sprema za vreme koje dolazi, imamo li, dakle, koga ko će kada to bude uskoro moguće postaviti ovo pitanje na dnevni red geopolitičkih promena u Evropi? Šta je danas interesovanje srpske intelektualne i političke elite, koliko ona uopšte prati svetska dešavanja i priprema se za novu geopolitičku realnost koja se već rađa na naše oči? Imamo li u ovome času ikakvu funkcionalnu Maticu Srpsku, Ujedinjenu omladinu srpsku, Kolo srpskih sestara, Narodnu odbranu, Srpski kulturni klub...

Da li su u tom pravcu usmereni ne samo naša spoljnja već i unutrašnja politika i naša prosveta, kultura, mediji, Vojska...?