Nabuko će dobiti novac, ali nema gasa

Ruski projekat, gasovod Južni tok, nije u interesima Evrope, objavio je ovih dana koordinator projekta Nabuko, Joška Fišer, u nemačkim izdanjima handelsblat i Cajt. Nije prošlo ni bez pouke: Ruska vlada treba da očisti svoje ekonomske interese od političkih ambicija. Za Moskvu, uverava Fišer, nije važan gas, ona ga sama ima više nego dovoljno, već prevaga u prikaspijskom regionu.
 

Penzionisani diplomata uzalud se potpisuje za Moskvu. Gas joj je potreban, o čemu svedoči, na primer, njen nedavni sporazum za Azarbejdžanom o isporukama plavog goriva - dve milijarde kubnih metara 2011. godine uz kasnije udvostručivanje izvoza. O situaciji oko energenata iz prikaspijskog regiona naš analitičar Sergej Guk razgovara sa zamenikom direktora Instituta za energetska istraživanja RAN Vladimirom Lihačovom.
 

Nemački analitičari nisu propustili da istaknu: javne napade protiv Moskve Fišer je dopustio prvi put. I uzrok je trivijalan: nervoza zbog toga što sopstveni poslovi idu više nego traljavo. Konzorcijumu Nabuko za sada ne polazi za rukom da sklopi ni jedan gasni ugovor. Kao krajnji rok navodi se kraj godine. Ako ne uspe, projekat ide u fioku. Zbog neuspeha ne treba nikog kriviti. Bivše sovjetske republike koje su dobile nezavisnost brzo su osetile ukus igre na interesima konkurentnih država. Ko da više, tome i gasna nagrada. U tome je sva jednostavna pozadina ruskih „ingriga".
 

Kakve tendencije preovladavaju - da li Nabuko ima više šansi za uspeh, ili jača opasnost od fijaska? Ekspert Vladimir Lihačov.

Šta se dešava sa tim projektima? Južni tok osiguran je resursima ruskog gasa. Pri tome prilično su veliki rizici da li će korzorcijum koji realizuje projekat moći da osigura sebi dovoljno finansiranje u roku i neophodnom obimu. Istovremeno, Nabuko, po svemu sudeći, biće osiguran finansiranjem. On je prioritetni projekat za EU. Druga je stvar popuna gasovoda: problem o kojem je ovih dana govorio premijer Vladimir Putin. Što je i izazvalo negativnu reakciju od strane rukovodećih lica iz projekta Nabuko.
 

Evropska strana za razliku od ruske predstavljena je različitim grupama zainteresovanih lica. I ako se na nacionalnom nivou ili na nivou kompanija sukobi sa Rusijom i Gaspromom ne dešavaju, sa druge strane postoje interesi Evropske komisije kao velikog birokratskog organa u sferi energetske politike. I lica odgovornih za realizaciju projekta, višenacionalnog. Zato se sukobljavaju razni interesi, i dešava se informacioni rat. U toj situaciji Rusija predlaže partnerima smanjenje rizika za tranzit i pouzdane isporuke velikih obima gasa u dugotrajnom roku.
 

Sada na račun optužbe da mi blokiramo gasovode. Tema je jednostavno izmišljena. Rusija realno ne može nekakvim političkim ili drugim načinom da deluje ni na konzorcijum, koji projektuje Nabuko, ni na isporučice. Uzmimo, na primer, Azarbejdžan, jednog od najvećih isporučioca gasa. On sprovodi svoju nezavisnu gasnu politiku, izjavljujući: zainteresovan je ne samo za isporuke gasa u Rusiju, već i za Nabuko. Osim toga, oni razmatraju u Azarbejdžanu projekat Beli tok, egzotičan projekat postavljanja gasovoda preko dna Crnog mora, ali zaobilazeći Rusiju, sa izlaskom u Rumuniju. Razmatraju sa Gruzijom izgradnju terminala za komprimovanje gasa i njegove isporuke u tu istu Rumuniju. Azarbejdžan se ponaša prilično nezavisno i teško da će podleći nekakvom pritisku od strane Rusije.
 

Što se ne može reći za EU, čiji je proglašeni cilj da zatvori dotok kiseonika ruskom koncernu Gasprom. Zato njega, da se izrazimo sportski, presinguju na čitavom terenu. Ometaju izlaz na direktnog evropskog potrošača. Zloupotrebljavaju pravo veta prilikom realizacije partnerskih ugovora. Ističu unapred neprihvatljive zahteve kao što je samousitnjavanje ruskog monopola. Sve to se smatra korektnim metodima borbe protiv konkurenta. Nekorektnim se proglašavaju akcije Rusije, koja se trudi da ojača svoje pozicije u kaspijskom regionu. To je optužuju i za pritisak i ucenu centralnoazijskih zemalja. Mada drugog oružja osim diplomatije i trgovine Rusija nema. Za razliku, recimo, od SAD i NATO ona ne planira da rešava energetske probleme vojnom silom. Ovu doktrinu izrekao je 2006. godine šef komiteta senata SAD za međunarodne poslove Ričard Lugar. Od tada se ona nije menjala.