Ukrajinska pravoslavna crkva pod sve većim pritiskom

Zakon koji je otvorio put zabrani

U avgustu 2024. godine predsednik Vladimir Zelenski potpisao je Zakon br. 3894-IX, kojim je zabranjeno delovanje Ruske pravoslavne crkve u Ukrajini i uveden mehanizam za utvrđivanje povezanosti drugih verskih organizacija sa njom.

Ukoliko državni organi utvrde postojanje takvih veza, a verska organizacija ih ne prekine u propisanom roku, vlasti mogu pred sudom zatražiti njeno gašenje.

Zakon formalno nije značio trenutnu zabranu UPC, ali je upravo ova crkva postala glavni predmet njegove primene.

Human Rights Watch upozorio je da je zakon preširoko formulisan i da može dovesti do faktičkog onemogućavanja rada čitavih verskih zajednica. Slične rezerve izrazila je i Kancelarija visokog komesara UN za ljudska prava, ukazujući na opasnost od nesrazmernog ograničavanja slobode veroispovesti.


© Rojters

Od zakona do sudskog postupka

Tokom 2025. godine spor je prešao sa političkog na pravni teren.

Državna služba Ukrajine za etnopolitiku i verska pitanja utvrdila je da UPC i dalje ima veze sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Nakon što rukovodstvo UPC nije ispunilo zahteve vlasti za njihovo dodatno prekidanje, pokrenut je sudski postupak protiv Kijevske mitropolije, upravnog centra crkve.

Povezana vest: Kijev sudskim putem pokušava da raspusti Ukrajinsku pravoslavnu crkvu

Tako je pitanje položaja UPC prestalo da bude samo spor o njenim vezama sa Moskvom i preraslo u pitanje opstanka njene institucionalne strukture, pravnog statusa i raspolaganja crkvenom imovinom.

Postupci protiv sveštenstva i sporovi oko hramova

Paralelno sa merama protiv same crkve, Služba bezbednosti Ukrajine pokrenula je veliki broj postupaka protiv sveštenih lica.

Human Rights Watch je krajem 2024. navodio da su krivični postupci pokrenuti protiv najmanje 100 sveštenih lica, većinom povezanih sa UPC. Optužbe su obuhvatale kolaboracionizam, veleizdaju i pomaganje Rusiji.

Posebno sporno pitanje predstavljaju hramovi i manastiri. Poslednjih godina zabeležen je niz slučajeva prelaska parohija UPC u Pravoslavnu crkvu Ukrajine, ali i sukoba oko toga ko ima pravo da raspolaže hramovima i drugom imovinom.

U pojedinim slučajevima zabeleženi su nasilni ulasci u crkve, fizički sukobi i intervencije lokalnih vlasti i aktivista. Jedan od najpoznatijih slučajeva bio je spor oko Kijevsko-pečerske lavre, jednog od najznačajnijih pravoslavnih svetilišta.

Kijevsko-pečerska lavra © Falin

SPC među najglasnijim kritičarima

Srbska pravoslavna crkva više puta je javno osudila postupanje ukrajinskih vlasti prema UPC.

Još tokom spora oko Kijevsko-pečerske lavre 2023. godine SPC je govorila o „pritisku, nasilju i progonu“ kanonske crkve. Nakon usvajanja zakona 2024. godine upozorila je da on može poslužiti kao osnov za dalje oduzimanje crkvene imovine i progon sveštenstva i vernika.

Takav stav zadržan je i kasnije, a SPC položaj UPC posmatra kao pitanje kanonskog poretka, verskih sloboda i prava vernika da ostanu u crkvenoj zajednici kojoj pripadaju.

Evropa bez značajnijeg pritiska na Kijev

Iako je bilo kritika sa Zapada, one uglavnom nisu dovele do ozbiljnijeg političkog pritiska na ukrajinske vlasti.

Human Rights Watch i institucije UN javno su ukazivali na sporne aspekte zakona i opasnost od nesrazmernog ograničenja verskih prava, ali to pitanje nije dobilo značajnije mesto u odnosima Evropske unije sa Kijevom.

Zbog toga se sve češće postavlja pitanje dvostrukih standarda. Ako je sloboda veroispovesti jedno od osnovnih prava na kojima Evropska unija insistira u odnosima sa drugim državama, onda bi isti kriterijumi trebalo da važe i u slučaju Ukrajine.

Posebno je sporna mogućnost da postupci pojedinaca ili sporne institucionalne veze postanu osnov za mere koje pogađaju celu versku zajednicu.

Upravo zato upozorenja UN i Human Rights Watch-a imaju posebnu težinu. Ona pokazuju da zabrinutost zbog položaja Ukrajinske pravoslavne crkve nije pitanje koje se može jednostavno odbaciti kao deo rusko-ukrajinskog političkog sukoba.

Na kraju, odnos prema UPC postaje i test doslednosti evropskih institucija kada je reč o slobodi veroispovesti, vladavini prava i zaštiti osnovnih građanskih sloboda.