Profesija štrajk

Šteta od štrajkova u Francuskoj, čiji učesnici protestvuju protiv povećanja starosne granice za odlazak u penziju svakog dana iznosi 400 miliona evra. Ovakve podatke dala je ministar za ekonomiju zemlje Kristin Lagard. Ipak mnogo ozbiljniji udarac nanet je imidžu zemlje.
 

Francuska se uvek odlikovala jakim socijalnim instinktom. Oni su spremni da se ujedine radi opšte ideje. Možda zato sami Francuzi priznaju da su štrajkovi već postali stil života zemlje. To je otprilike isto kao topli kroasani uz jutarnju kafu, tamno brugundsko uz ručak i romantični sastanci pored Ajfelove kule. Ali zajedno sa tim postoji i Latinski kvart i Sorbona, i događaji iz 1968. godine – čuveni studentski neredi, koji su za 2 meseca obuhvatili 10 miliona ljudi i doveli do ozbiljne promene čitavog sistema visokog školstva. Upravo ovi događaji sada se prizivaju u sećanje i porede sa onim što se dešava u Francuskoj danas. Protesti 1968. bili su prvo usmereni protiv rata u Vijetnamu, mada su se pretvorili u ozbiljne nerede po čitavoj zemlji. Tada, kako bi se spasla francuska privreda, predsednik Šarl de Gol odlučio se na krajnje nepopularne mere: strogu kontrolu plata, cena i novčanog prometa i uvećanje poreza. Aktuelni neredi od početka imaju ekonomske osnove, koje sami Francuzi rado nabrajaju u intervjuu novinarima.
 

Penziona reforma se kosi sa razvojem društva. Želimo da živimo srećno, a tu nam nude da radimo dalje. To je sasvim neprihvatljivo.
 

Francuzi su uvek smatrali svoj socijalni sistem nepokolebljivim. Osim odlaska u penziju sa 60 godina za žene i 62 za muškarce, oni su navikli da radna nedelja traje ped dana i 35 sati, tačnije sedam sati dnevno. Odmor pet nedelja godišnje. Tri nedelje poslodavac je dužan da da leti. Minimalna plata posle oduzimanja poreza najmanje 1000 evra. Francuzi ne kriju da ako bar jedan od stubova socijalnog sistema bude razoren, može da se sruši čitava zgrada. Odatle i razgovori o tradicijama na koje se poziva čak pomoćnik predsednika zemlje za socijalna pitanja Rajmon Subi:
 

Ova reforma udara po tradicijama. Tradicija je odlaziti u penziju sa 60 godina. Osim toga, sada su teška vremena izlaska iz krize.
 

Uporedo sa tim, mnogi eksperti se sećaju druge reforme Sarkozija. Upravo njemu pripada incijativa po kojoj porez ne može da čini više od polovine prihoda. A ranije je to bilo uobičajeno, i mnogi bogati Francuzi su više voleli da plaćaju poreze u inostranstvu. Što se tiče penzije, u datom trenutku sve odluke su usvojene i teško da će francuski predsednik odstupiti. Ipak neće odtupiti ni pravi francuski karakter, koji danas ispoljavaju studenti, profesori i obični stanovnici zemlje – impusivni, pravolinijski.