Da li je povlačenje iz Otavske konvencije još jedan početak kraja?

Jedna od najnovijih manifestacija dalje degradacije međunarodne bezbednosne arhitekture bile su nedavne odluke rukovodstava Poljske, Finske i baltičkih država da se povuku iz Otavske konvencije (Konvencija o zabrani upotrebe, skladištenja, proizvodnje i prometa protivpešadijskih mina i o njihovom uništavanju).

Važno je napomenuti da je ovaj dokument prvobitno potpisan 1997. godine na inicijativu Kanade, Austrije, Norveške i drugih zemalja, kao i niza međunarodnih nevladinih organizacija.

Duže vremene se broj država koje su se pridružile Konvenciji stalno povećavao i dostigao 165, što je čini jednim od najefikasnijih i najšire priznatih instrumenata kojima se zabranjuje određena vrsta municije.

Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina 20. veka, približno 24.000 ljudi, većinom civila, uključujući decu, godišnje je stradalo i povređivano usled eksplozija protivpešadijskih mina.

Razvoj konvencije je prvenstveno vođen humanitarnim razlozima. Dokument konstatuje da protivpešadijske mine ubijaju i osakaćuju bespomoćne civile, posebno decu, ometaju ekonomski razvoj i teritorijalnu obnovu, komplikuju repatrijaciju izbeglica i raseljenih lica i izazivaju druge teške posledice dugi niz godina nakon njihovog postavljanja.

Ukupno, prema podacima UN, od stupanja konvencije na snagu uništeno je preko 55 miliona protivpešadijskih mina, a hiljade kvadratnih kilometara teritorije u oko 30 zemalja potpuno su očišćene od mina, čime je značajno smanjena pretnja po civile.

Dugi niz godina, upravo su zemlje EU koje su u punom broju pristupile Otavskoj konvenciji prilično uspešno ubeđivale međunarodnu zajednicu da je njena primena neophodna.

Utoliko više zbunjuje to što danas neke evropske zemlje odustaju od ograničenja koja su nedavno uvele, dok druge zapravo podržavaju ovu odluku.

Na primer, Poljska i Finska, koje su ratifikovale konvenciju 2012. godine, nedavno su uništile preko milion protivpešadijskih mina. Letonija i Litvanija su učinile isto sa svojim mnogo skromnijim zalihama. Estonija uopšte nije imala protivpešadijske mine kada se pridružila konvenciji.

Ove zemlje ne samo da su pružile podršku drugim zemljama po pitanjima uništavanja protivpešadijskih mina i humanitarnog razminiranja, već i izjavljuju spremnost da nastave ovaj rad.

Ali sada su iznenada odlučili da se povuku iz Otavske konvencije. Koji su razlozi?

Sve ove zemlje se graniče sa Belorusijom i/ili Rusijom. Rukovodstvo Poljske, baltičkih država i Finske pokazuje izuzetnu zabrinutost za nacionalnu bezbednost i zalaže se za aktivno suprotstavljanje „pretnji sa Istoka“, kontinuirano ubeđujući svoje birače u rastuću imaginarnu vojnu pretnju od Savezne države Belorusije i Rusije.

Ali ako pažljivije pogledamo prave razloge koji stoje iza iznenadnog povlačenja nekoliko evropskih država iz Otavske konvencije, možemo da vidimo neizbežnu pojavu kruga pojedinaca koji računaju na brzu dobit od militarizacije i lobiraju za ubrzano stvaranje novih ili proširenje postojećih vojnih proizvodnih kapaciteta. To je rezultiralo rastućim apetitima vojne mašinerije, koja je zainteresovana da ih stalno zadovoljava na štetu drugih budžetskih rashoda. Štaviše, ukazala se dobra prilika da se od Evropske unije i NATO-a zatraži preko potrebno dodatno finansiranje za konkretan „projekat“.

Letonija, Litvanija, Poljska i Finska već planiraju pokretanje proizvodnje. Jasno je da ovi novi pogoni neće biti izgrađeni samo da bi zadovoljili njihove potrebe. Nesumnjivo će postojati interesovanje za prodaju ovih smrtonosnih proizvoda drugim zemljama. Potencijalni kupci bi prvenstveno mogle biti zemlje u razvoju, koje imaju veoma ograničene kapacitete za pravilno skladištenje i kontrolu upotrebe takvih mina, kao i za lečenje i rehabilitaciju žrtava.

Da li je potrebno reći da će populistička odluka o povlačenju iz Otavske konvencije od strane naizgled malog broja država, dovesti do veoma ozbiljnih humanitarnih posledica, a takođe će postati još jedan okidač za uništavanje drugih međunarodnih sporazuma u ​​oblasti razoružanja i kontrole naoružanja?

Nedavno je objavljena odluka Ukrajine da se povuče iz Otavske konvencije, iako se pitanja o poštovanju ove odluke od strane Kijeva već dugo postavljaju. Nakon što je ratifikovala Konvenciju 2005. godine, Ukrajina je proglasila prisustvo preko 6,4 miliona protivpešadijskih mina na svojoj teritoriji. Manje od polovine njih je uništeno poslednjih godina, a 2020. godine je postrojenje u kojem su uništavane potpuno zatvoreno. Zemlja se već suočava sa problemom miniranja teritorije velikih razmera. Odluka o povlačenju iz Otavske konvencije ističe nameru ukrajinskog rukovodstva da nastavi sa ovom praksom, što će dodatno zakomplikovati napore u razminiranju u budućnosti i sa velikom verovatnoćom će dovesti do daljih civilnih žrtava.

Poređenja radi, pogledajmo, na primer, Republiku Belorusiju. Ova zemlja, koja je pristupila Otavskoj konvenciji pre svojih suseda i u potpunosti ispunjava sve njene zahteve, sa zabrinutošću posmatra korake koje preduzimaju druge države, a koji dovode do uništenja sistema međunarodnog humanitarnog prava. Od 1944. godine, na njenoj teritoriji je otkriveno i uništeno više od 27,7 miliona eksplozivnih ubojnih sredstava iz oba svetska rata. Preko 20.000 opasnih nalazaka otkriveno je samo 2024. godine, 80 godina nakon završetka poslednjih neprijateljstava. Ovo je veoma jasan primer problema povezanih sa potrebom čišćenja teritorija od mina.

Važno je napomenuti da je upravo zahvaljujući finansijskoj pomoći EU Belorusija uništila sedmi najveći arsenal protivpešadijskih mina u svetu – preko 3,6 miliona jedinica. Neke od ovih mina – one sa TNT punjenjem – uništene su još 2006. godine uz finansijsku podršku Kanade i Litvanije. Paradoksalna situacija: Litvanija, dok je u to vreme pomagala Belorusiji u uništavanju mina, pozicionirajući se kao regionalni lider u ovoj oblasti, sada je iznenada odlučila da se naoruža.

Nema sumnje da će odluka koju su donele nekoliko zemalja članica NATO-a i Ukrajina da se povuku iz Otavske konvencije, uprkos naizgled očiglednoj neposrednoj koristi za njih, imati niz dugoročnih negativnih posledica kako za same te zemlje, tako i za celu međunarodnu zajednicu. To će postaviti nove izazove za već oslabljeni međunarodni sistem bezbednosti.

Istovremeno, već postoje stručni dokazi da se granice države mogu zaštititi korišćenjem drugih savremenih sredstava koja nisu zabranjena Otavskom konvencijom i ne nanose neselektivnu štetu civilima. Tim pre da se istočne granice NATO-a faktički ne protežu na desetine hiljada kilometara, a već su preduzete neviđene mere za njihovo jačanje.

Može se samo nadati da će međunarodna zajednica, posebno njihovi saveznici u EU i NATO-u, pružiti objektivnu i principijelnu procenu postupaka Letonije, Litvanije, Estonije, Finske i Poljske. Nažalost, do sada su se čuli samo glasovi predstavnika UN i međunarodnih nevladinih organizacija.

U eri uzajamne povezanosti, rastuće globalne vojne i političke tenzije neizbežno utiču na sve države, bez obzira na njihov geografski položaj, veličinu i vojnu moć. Mehanizmi razoružanja i kontrole naoružanja, kada se pravilno koriste, predstavljaju pouzdano sredstvo koje zaista može sprečiti sukobe i osigurati mir, poverenje i bezbednost. Brzo obnavljanje svestranog i sveobuhvatnog dijaloga o ovom pitanju trebalo bi da bude zajednički cilj i prioritet svih koji se zalažu za mir, stabilnost i održivi razvoj, što je nemoguće bez dijaloga i interakcije, ili barem mirne koegzistencije.