Epilog slučaja „Mladićevi jataci“

Postupak je počeo 2006. godine, pukovnik vojske Republike Srpske, Jovo Đogo, uhapšen je u januaru, a hapšenja drugih osumnjičenih usledila su tokom narednih meseci. Optužnica je podignuta 14. juna i odnosila se na pomaganje u skrivanju generala Ratka Mladića. Tada zameniku drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu poveren je slučaj.

Bilo je to vreme kada se potraga za generalom Mladićem smatrala od nadnacionalnog značaja, a režim Borisa Tadića, svaku sopstvenu grešku i nesposobnost pripisivao tome da Evropska unija nije zadovoljna jer još nisu isporučeni svi srbski generali.  Stamenković koji je dolazio iz istog političkog kruga ljudi kojima nije strano da izvinjavaju Hrvatima za ubijanje i etničko čišćenje Srba, slučaj „jataka“ nije doživljavao kao još jedan slučaj, već kao jedinstvenu priliku da se dokaže onima koji su rat protiv Srba nastavili u demokratskoj Srbiji.

Postupak u kojem je Stamenković zastupao optužbu pokazao je kako jedan čovek može surov da bude samo radi malo vlasti. Penzionisani srbski oficiri i članovi porodica optuženih provodili su mesece u pritvoru, a pojedini i u samici,da bi tek nakon decenije progona dobili oslobađajuću presudu.  Ni zahtevi Brisela, ni interesi bilo koje strane sile ne mogu biti opravdanje za neosnovano lišavanje slobode i žrtvovanje osnovnih ljudskih prava optuženih političkim ciljevima. Ali prvi pulen Zagorke Dolovac nije mario za uništene živote i razorene porodice koje je ostavljao iza sebe revnosno ispunjavajući zahteve okupatora.

Optužnicom iz juna 2006. obuhvaćeni su Jovo Đogo, Marko Lugonja, Stanko Ristić, Predrag Ristić, Ljiljana Vasković, Tatjana Vasković, Bojan Vasković, Saša Badnjar, Ratko Vučetić, Blagoje Govedarica i Borislav Ivanović. Zajedno su bili optuženi otac i sin Ristić, kao i majka, ćerka i sin Vasković. RTS je, izveštavajući o ovom predmetu, naveo da su optuženi posle gotovo osam meseci pritvora pušteni da se brane sa slobode. Pukovnik Jovo Đogo preminuo je pre okončanja postupka.

U junu 2007. teško bolesni pukovnik Jovo Đogo zbog narušenog zdravlja na koje je velikim delom uticao i neosnovani pritvor koji mu je odredio Stamenković, nije mogao da dođe na suđenje. Prema medicinskoj dokumentaciji koja je tom prilikom dostavljena, očekivalo se da neće moći da prisustvuje narednih osam meseci. Na ročište nije došla ni Tatjana Vasković, koja je bila trudna. Stamenković je predložio da se postupak protiv njih dvoje izdvoji u poseban predmet, a da se ostalima suđenje nastavi bez čekanja.

Advokati odbrane usprotivili su se predlogu tužioca, ocenivši da pravno ne bi bilo moguće da se sprovede, jer je Đogo prvooptuženi i svi okrivljeni se dovode u vezu sa njim, što samo po sebi govori da je Stamenković sprovodio političko-kazneni postupak, a ne pravni.

Posledice postupka najteže je podneo penzionisani vojni pilot Stanko Ristić, bar kada je reč o trajanju pritvora. Prema pisanju Tanjuga, iza rešetaka je proveo više od 450 dana, od toga 161 dan u samici. Pritvaran je u tri navrata, a njegov sin Predrag proveo je u pritvoru tri i po meseca. Obojica su na kraju pravosnažno oslobođena. Za tu porodicu ishod postupka došao je posle vremena koje nijedna presuda nije mogla da im vrati.

Jedan od advokata odbrane u javnosti je tvrdio da je tužilaštvo pristrasno i da tokom postupka nije pribavljen nijedan materijalni dokaz ili svedočenje koji bi doveli do osuđujuće presude. A nakon pravosnažne oslobađajuće presude za Tanjug je potvrdio: „Apelacioni sud doneo je jedinu moguću i na zakonu zasnovanu odluku“.

O pritvoru je govorio i general-potpukovnik vojske Republike Srpske, Marko Lugonja. On je u velikom intervjuu za NIN objasnio je da je priznao Mladićev boravak u svom stanu i potvrdio ono što je svedok kazao, ali da je ipak ostao pritvoren zbog mogućeg uticaja na svedoka. Lugonja je tom prilikom naveo i kakva je poniženja doživljavao od strane tužilaštva i medija koji su mu „oduzeli“ vojnički čin i tretirali ga kao pripadnika para-terorističke organizacije.

Hapšenje dece Ljiljane Vasković tumačio je kao klasični pokušaj pritiska na nju: „Ne vidim nijedan drugi razlog za hapšenje njene dece“, izjavio je Lugonja u istom intervjuu za NIN.

Cela porodica Vasković bila je pod istragom, Bojan Vasković, frontmen grupe „Leksington bend“ proveo je u samici dva meseca.

Bojan Vasković je govorio da su on i njegov porodica sve vreme bili meta pretnji, pritisaka  ucena. pretnjama pritiscima i ucenama i da za to ima dokaze. Na jednom od suđenja izneo je i dokaz, SMS poruka koju je januara 2006. godine dobila njegova majka Ljiljana Vasković, takođe jedna od optuženih : „sledeći put kada budeš davala izjavu razmisli prvo da vas ne bi dovela u još goru situaciju jer si nešto negde pogrešila, ako ne znaš šta, konsultuj se sa advokatima“.

Advokat je predao sudu mobilni telefon sa tom porukom. Vasković je tada tvrdio i da je tužilac Branko Stamenković svojevremeno rekao njegovom ocu da „mu deca nikada neće izaći iz zatvora dok Mladić ne bude uhapšen“. Stamenković je rekao da to nije tačno, a da će tužilaštvo razmotriti „dalje korake po tom pitanju“, jer je ta izjava krivično delo, kleveta protiv službenog lica.

Bojana majka Ljiljana Vasković u pritvoru je provela osam meseci, sestra Tatjana dva i po meseca, ali opsesija Branka Stamenkovića, i namera da progoni nedužne ljude, nije stala ni kada je Tatjana Vasković ostala trudna.

Mladić je uhapšen u maju 2011, ali je suđenje njegovim navodnim pomagačima nastavljeno. Prva presuda iz 2010. bila je ukinuta, postupak se ponavljao, a Apelacioni sud je 2017. oslobodio ostale optužene i Lugonji izrekao šest meseci zatvora uslovno, sa rokom provere od godinu dana. Lugonja je jedini priznao da je Mladića skrivao u stanu. Za ostale nije postojao nijedan materijalni dokaz osim sumnje tužioca Branka Stamenkovića i njegove spremnosti da na tuđoj nesreći izgradi svoju karijeru.

Stamenković je 2010. godine svojim nemilosrdnim progonom ovih ljudi, odmah nakon velikih kadrovskih promena u pravosuđu nagrađen funkcijom šefa posebnog odeljenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu za visoko-tehnološki kriminal. A u momentu kada je doneta odluka Apelacije o oslobađajućim presudama izabran je i za zamenika republičkog javnog tužioca. Njegova lojalnost tom odmetnutom delu tužilačkog sistema još jednom je potvrđena  2023.  kada je izabran  za predsednika Visokog saveta tužilaštva.

Jovo Đogo nije dočekao konačan sudski odgovor, preminuo je 2009. godine. Njegovo ime ostalo je među optuženima, a njegova porodica bez mogućnosti da on doživi okončanje suđenja. Stanku Ristiću oslobađajuća presuda nije mogla da vrati više od 450 dana provedenih u pritvoru, među njima 161 dan u samici. Ni njegovom sinu, ni porodici Vasković konačna odluka nije mogla da izbriše mesece lišenosti slobode i godine neizvesnosti.

Ratko Mladić preminuo je 27. avgusta 2026. u Hagu. Njegovo telo prevezao je avion Vlade Srbije u prisustvu ministra odbrane, komemoracija je obavljena u Domu vojske, a sahrana je najavljena za ponedeljak 7. septembar na Topčiderskom groblju. Na sahrani srbskom generalu očekuje se dolazak na desetine hiljada ljudi iz Srbije, Republike Srpske i iz Crne Gore.

Svojim delima svako od ovih ličnosti biće upisan u istoriju, činjenicu kako je srbski narod dočekao vest o smrti voljenog generala ne može nijedno prekrajanje istorije promeniti. Ljudi koji su godinama bez ikakvog osnova gonjeni takođe će imati svoje koje je će za razliku od Stamenkovića biti časno.

Ali jedanaest godina progona ne treba i ne sme da ostane u senci zaborava. Naprotiv, Stamenković javnosti duguje odgovore o svom radu, a porodicama koje su prošle kroz ovaj postupak  nije dovoljno samo da se odgovorni izmakne dok država plati njegov dug. Kao i on, tako i Zagorka Dolovac treba da prihvate javno preispitivanje rada tužilaštva i slučaja koji predstavlja jednu od najvećih mrlja u pravosuđu.

Izvor: Sofija Marić / Vaseljenska