„U očima istorije on je već pobedio“: Srbi se oprostili od generala Ratka Mladića

Autor: Ilija Gorjačev

„Đenerale, nek je tvojoj majci hvala, što junaka rodila je, da se Srpstvu vrati slava!“ i „Dobro došao kući, Generale“ – transparentima te vrste običan narod je dočekivao telo Ratka Mladića, dopremljeno iz Haga u rodnu zemlju radi opela i sahrane. Većina Srba, a ne samo Srba, uvek ga je jednostavno nazivala: „General“. Upravo tako – velikim slovom.

Juče, 7. septembra, u Beogradu je sahranjen glavnokomandujući vojske bosanskih Srba. Ratko Mladić, osuđen na doživotni zatvor po optužbama za ratne zločine, preminuo je 27. avgusta u zatvorskom centru Međunarodnog tribunala u Hagu. Od Generala su došle da se oproste desetine hiljada sunarodnika, koji su potom više od četiri kilometra išli za kovčegom zajedno sa počasnom stražom do Topčiderskog groblja, gde počiva generalova ćerka Ana. Tamo je sada sahranjen i on.

„Ime Ratka Mladića zauvek će ostati duboko utkano u sećanje i molitve većine srbskog pravoslavnog naroda, koji oseća i gaji duboku zahvalnost prema Generalu, jer u njemu vidi ratnika i komandanta koji je u teškom i tragičnom vremenu stajao na čelu vojske svog naroda, nosio veliku odgovornost i breme, podneo žrtvu i položio život za slobodu, zaštitu i opstanak svog roda“, istakao je tokom besede srbski patrijarh Porfirije u crkvi Svetog Luke na Vidikovcu, na opelu Mladiću.

„Danas stojimo pred odrom raba Božjeg i brata našeg Ratka generala, za koga znamo da je bio hrišćanin i o kome svedoče sveštenici koji su ga pohodili i da se poslednjih godina smireno ispovedao i pričešćivao Telom i Krvlju Hristovom, verujući i nadajući se u milost i ljubav Božju, i koji se na kraju upokojio držeći krst Hristoliki na svojim grudima. Ne poričući čovekovu odgovornost za njegova dela, znamo da nijedan zemaljski sud nije nepogrešiv i da njegova presuda ne može iscrpeti istinu ni o jednom životu, ni o jednom ljudskom životu. Zato je poslednji sud Božji, jedini konačni i jedini u potpunosti pravedni, jer istina je Njegova, istina je večna, i reč Njegova je istina. Taj sud nije nalik ljudskim sudovima. Pred njim stoje, jedno naspram drugog, ili, bolje reći, jedno u susret drugom, beskonačna ljubav Božja prema čoveku i sloboda čoveka da na tu ljubav odgovori smirenim pokajanjem. Susret ljudske duše i ljubavi Božje najdublja je za naš um i nepojmljiva tajna. Nećemo moći da je do kraja razumemo sve do drugog dolaska Hristovog, kada će ono što je sada skriveno postati javno i kada će se svaki ljudski život pojaviti u punoj svetlosti istine Božje“, rekao je juče srbski patrijarh Porfirije.

Naše lični razgovor sa Generalom

8.6.2021. godine Apelaciono veće Haškog tribunala potvrdilo je doživotnu kaznu generalu Ratku Mladiću, a generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg javno je pozdravio tu odluku.

Pri tome, mandat Saveta bezbednosti UN za Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ), koji je izrekao presudu Generalu, istekao je još 2010. godine. Od tada je legitimnost delovanja Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale (kako se MTBJ naziva posle 2010. godine) prilično sporna.

Moje ozbiljno proučavanje Srbije počelo je 2000. godine, kada sam u holu Istorijske biblioteke kupio knjigu Ljiljane Bulatović o generalu Mladiću. Kasnije sam upoznao mnoge ljude koji su poznavali Generala i ratovali pod njegovom komandom. Poznanstvo s Njim svojevrsna je lozinka i istovremeno znak kvaliteta.

U leto 2011. godine zajedno sa kolegama Dmitrijem Stešinom i Aleksandrom Kocem otputovao sam u selo Lazarevo, gde je General uhapšen. U stvarnosti, njegovo mesto boravka (kao i mesto boravka prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića) bilo je dobro poznato vlastima Srbije. Beograd nije izručio svoje heroje sve dok je mogao da izdrži pritisak kolektivnog Zapada.

2016. godine, već iznad Arktičkog kruga, napisao sam pismo Generalu u holandskom Sheveningenu i dobio veoma svetao odgovor od Njega. Tekst u nastavku napisao sam u maju 2013. godine u beogradskom CZ-u (Centralni zatvor). To je bio moj prvi tekst iz zatvorskih zidina.

Sećanja na rat u Jugoslaviji i Generala

1995. godina, Italija. Otac i ja smo na plaži gradića Ričone. Imam 13 godina. Nekoliko kilometara od grada nalazi se vazduhoplovna baza Avijano. U razmaku od nekoliko minuta odatle poleću parovi F-16 i lete preko Jadrana. Tamo, preko mora – Bosna. NATO je uveo zonu zabrane letenja nad nebom Bosne, ali se nije usudio na kopnenu operaciju. Mnogi moji budući dobri drugovi sada su tamo, sa ševronom VRS na rukavu. Ali ja imam samo 13 godina i do našeg susreta proći će još mnogo godina.

Novine sam počeo da čitam sa ocem čim sam naučio da čitam. Ali tada je kroz prizmu ruskih medija bilo praktično nemoguće razumeti bosanski sukob. Ležali smo na plaži, gledali F-16 koji su uzletali iznad nas.

– Tata, a mi smo tamo – mahnuo sam glavom u pravcu mora – za koga?

– Za naše – odgovorio je otac bez razmišljanja.

– Tata. Pa, ko su naši tamo? Eno, u novinama piše, svi su oni bosanski – nastavio sam da insistiram.

– Srbi, naravno – rekao mi je otac.

Proleće 1999. godine. Završavam 11. razred 501. moskovske škole. Za internet još nismo ni čuli. Ali svake večeri pažljivo pregledam sve novine, vesti na televiziji i sve o ratu u Jugoslaviji zapisujem u poseban fajl. Ujutru u školi, pre nastave, sa drugom Pašom crtamo na tabli kartu Jugoslavije i obeležavamo šta je NATO juče bombardovao i gde su, po pretpostavci, srbsko RV i PVO oborili NATO avione i „Tomahavke“. Pre časova održavamo kratku političku informaciju za odeljenje. Tada sam se konačno opredelio za buduću specijalizaciju.

13.5.2013. godine, Centralni zatvor u Beogradu. Kod mene je došao advokat, koji me je izvukao iz petodnevnog vakuuma. Drugovi su mi našli jednog od najboljih srbskih advokata – Gorana Petronijevića. Gospodin Petronijević je u Hagu branio Slobodana Miloševića, a sada je član tima branilaca prvog predsednika Republike Srpske, dr Radovana Karadžića.

Sa Goranom smo se ranije sreli – u maju 2009. godine na konferenciji Instituta za slavistiku u konferencijskoj sali Prezidijuma RAN. Konferencija je uglavnom bila posvećena razobličavanju mita o genocidu u Srebrenici. Odmah smo pronašli i mnogo zajedničkih poznanika. Goran je nabrajao ko se od brojnih srbskih drugova javio, ponudio mi pomoć i preneo mi pozdrave. Najprijatnije je bilo čuti da su mi pozdrave iz haškog tribunala poslali dr Vojislav Šešelj i Darko Mladić – sin generala Ratka Mladića, glavnokomandujućeg VRS (Vojska Republike Srpske).

26.5. Darko je krstio svog sina, Generalovog unuka. Setio sam se 26.5.2011. godine – tačno dve godine pre toga, tog dana je u vojvođanskom selu Lazarevo zarobljen general Mladić.

Život u bekstvu i hapšenje

„Ono što se dogodilo juče“ – upravo tako su u okruženju tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića stidljivo, oborenih očiju, nazivali hapšenje Mladića. Novinari, blogeri, obični ljudi na ulici tokom godina su izneli na desetine verzija o tome kako su pronašli Mladića, ko ga je na kraju izdao. Međutim, sve je to ne više od konspirološke osobenosti načina razmišljanja ljudi.

Mladić je živeo sa svojim dokumentima i izmišljenim imenom se uopšte nije koristio. Tokom poslednjih šest godina pre hapšenja nastanio se u selu kod dalekog rođaka, u kući koju su, prema zvaničnoj verziji, nekoliko puta pretresali tokom prethodnih godina.

Budeći se svakog jutra, Mladić nije znao da li će ponovo uspeti da zaspi u svom krevetu. General je preživeo četiri moždana udara, ruka mu je bila paralizovana. Psihološka napetost dugih godina nije prošla bez posledica. Nije čak moralo da bude nikakve specijalne operacije za njegovo hvatanje. Jednostavno su došli i rekli: „Spremite se, generale, vreme je“.

Kada su operativci ušli u malu kućicu u kojoj je General bio prinuđen da se skriva poslednjih godina, sedeo je za stolom. Ispred njega je ležao pištolj CZ („Crvena Zastava“) sa metkom u cevi. Nije se iznenadio nepozvanim gostima. Čekao ih je godinama. To čekanje mu je narušavalo zdravlje, general je bio u dubokoj depresiji. Rekao im je samo jednu rečenicu: „Ja sam general Ratko Mladić“. CZ je ostao da leži na stolu.

Koliko je dana i noći General proveo tako, sedeći i gledajući u njega? Ne tako davno otvoreno su mu se divili američki generali, Vesli Klark je držao njegov portret na stolu, a reči Generala kao odgovor na predlog o mogućoj kopnenoj operaciji NATO-a u Bosni: „Onda ćemo preći u kontraofanzivu duž linije Trst – Beč“ terale su najagresivnije „jastrebove“ u Pentagonu i Briselu da ozbiljno razmisle. A sada je bio prinuđen da se skriva bukvalno u šupi u dvorištu dalekog rođaka.

Bili smo u selu Lazarevo sa dopisnicima „Komsomolske pravde“ početkom juna 2011. godine, nekoliko nedelja posle zarobljavanja Generala. Videli smo tu kućicu. Izdaleka su nas, ne skrivajući se, snimali kamerom neki nepoznati ljudi u majicama „Soči-2014“. Komšije su odbijale da razgovaraju sa nama, bežeći i zatvarajući se u kuće. Samo su mladići koji su popravljali stari „Moskvič-2140“ pristali da odgovore na nekoliko naših pitanja bez diktafona.

BIA (srbski pandan FSB-u) zastrašila je sve komšije i strogo im zabranila da razgovaraju sa novinarima, preteći prekršiocima zabrane da će ih proglasiti „pomagačima“ – pomagačima lica koja MTBJ u Hagu traži. A to je krivični postupak. Mnogo kasnije sam slučajno sretao meštane ovog sela. Svi su tvrdili da je celo selo znalo da se Ratko Mladić tamo skriva. Sasvim verujem u to. Srbija je mala zemlja, ovde nema tajni – svi sve znaju.

Generalov kolega dr Karadžić živeo je potpuno drugačije. Pustio je gustu bradu, postao potpuno neprepoznatljiv, ponovo se oženio, postao narodni iscelitelj, u tom svojstvu se pojavljivao čak i na televiziji. A u omiljenoj kafani sedeo je isključivo ispod sopstvenog portreta.

Suprotno uvreženom mišljenju, njih dvojica se nikada nisu slagala. Pesnik i jugoslovenski disident-idealista, koji je iskreno verovao u američku slobodu i demokratiju, dr Karadžić i žestoki pragmatičar, koji je verovao samo u snagu i nadmoć, general Mladić. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koji je garantovao postojanje Republike Srpske u Bosni, budućnost samih Karadžića i Mladića garantovala je tajna sporazumna sa Ričardom Holbrukom – oni su se povlačili iz javne politike. A međunarodna pravda ih „nije pronalazila“.

Dok je postojala Jugoslavija Slobodana Miloševića, ti sporazumi su imali snagu. Posle revolucije 5. oktobra 2000. godine počelo je odbrojavanje u suprotnom smeru. Nove vlasti su uvek znale gde se nalaze Mladić i Karadžić. Pitanje je bilo samo „kada“. Kada će novoj eliti Republike Srbije biti isplativo da ih izruči Hagu.

Godinu dana pre sopstvenog hapšenja razgovarao sam sa ljudima, uslovno rečeno, bliskim rukovodstvu Srbije. Razgovarali smo sa njima o Mladiću i Karadžiću i o budućnosti Kosova.

Mladića i Karadžića nazvali su „neophodnim žrtvama“. Navodno, oni moraju da stradaju radi bolje budućnosti svog naroda i zemlje. A o Kosovu su oštro odgovarali da je u našem Ustavu propisana neotuđivost Kosmeta. Odgovorio sam da ćete sa takvim pristupom – „stradati radi budućnosti“ – za nekoliko godina jednostavno promeniti Ustav. Prošla je godina. U Briselu su vođeni pregovori sa Hašimom Tačijem o priznanju Kosova, a unutar Srbije javno mnjenje se pripremalo za referendum o promeni Ustava.

Za šta su optužili Mladića

Ako sudimo po naslovima medija, glavna optužba koju je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) izneo protiv Generala bio je „genocid nad muslimanima u Srebrenici“.

Poslednja verzija optužnice protiv Ratka Mladića sadržala je 11 tačaka optužnice. Pri čemu je poslednja izmena teksta optužnice izvršena 10. maja – samo 16 dana pre hapšenja Generala.

U skladu sa novom optužnicom, Mladić je optužen za učešće ne u jednom, već u četiri „udružena zločinačka poduhvata“. Prvi, u kampanji etničkog čišćenja usmerenoj na nasilno iseljavanje bosanskih muslimana i Hrvata sa teritorije Bosne, što je kvalifikovano kao genocid. Ostali su povezani sa kampanjom terora protiv civilnog stanovništva u Sarajevu, uzimanjem talaca među osobljem UN u maju i junu 1995. godine i „genocidom“ u Srebrenici u julu 1995. godine.

Šta se dogodilo u Srebrenici?

Tokom nekoliko nedelja početkom 1992. godine Srebrenica je bila pod kontrolom Vojske Republike Srpske (VRS), kao i formacija lokalnih Srba. Ali u maju su bosanske regularne snage pod komandom Nasera Orića konačno preuzele kontrolu nad gradom i čak do januara proširile teritoriju enklave na 900 kvadratnih kilometara, iako je nisu uspele povezati sa glavnom teritorijom pod kontrolom bosanske vlade.

Glavne tačke pripreme provokacije „Srebrenica“

Razmeštanje u Srebrenici 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine (ArBiH) pod komandom Nasera Orića, kojoj je postavljen zadatak da redovno izvodi što surovije prodore izvan demilitarizovane zone, koja je uz to dobro utvrđena, što onemogućava njeno osvajanje. Muslimane nije moguće isterati na juriš, a dugotrajne borbe u de jure demilitarizovanoj zoni (koja je proglašena takvom odlukom SB UN u aprilu 1993. godine), gde se uz to nalaze holandski vojnici iz UNPROFOR-a, još su nemoguće iz političkih razloga.

Proleće 1993. godine. Lažni start sa Srebrenicom – PR operacija proglašenja Srba za „genocidni narod“ gotovo je započeta – Klinton daje znak Izetbegoviću. Francusko Ministarstvo spoljnih poslova čak stiže da plasira informaciju u medije. Međutim, iz nekog razloga se odustaje. A u jesen 1993. godine Izetbegović javno, u prisustvu deset ljudi, priča o prolećnoj priči. Priča postaje poznata delu javnosti. O tome je svedočio poslanik iz Srebrenice, načelnik policije Srebrenice tokom rata Hakija Meholjić u časopisu „Slobodna Bosna“ (broj 6). Kasnije je to ponovio u intervjuima bosanskim časopisima „Dani“ (1998. godine) i „Valter“ (2002. godine).

On je na sledeći način opisao posetu rukovodstva srebreničke enklave Sarajevu krajem septembra 1993. godine: „Na Sarajevski aerodrom dovezli su nas sa devet helikoptera. Zatim su nas oklopnim transporterima UNPROFOR-a dovezli u hotel „Holidej In“. Tamo nas je čekao predsednik Alija Izetbegović. Gotovo odmah počeo je da nam govori nešto što nas je ostavilo bez reči: „Klinton mi je rekao da će, ako četnici uđu u neki grad i unište 5000 muslimana – doći do vojne intervencije NATO-a“. Tada je naša delegacija eksplodirala od negodovanja. Rekao sam: „Gospodine predsedniče, koji će čovek narediti 5000 muslimana da idu na klanje?!“ Izetbegović je pokušavao da nas ubedi, ali smo mu odgovorili: „Ako želite da nas stavite pred već rešenu stvar, onda nije bilo potrebe ni da nas zovete…“

Sada malo konspirologije

1995. godina. Rat se približava kraju. Potrebna je teška optužba koja bi omogućila da se bilo koji nepokorni srbski vojnik ili političar izbaci iz igre. Posle Drugog svetskog rata najefikasnija optužba postala je optužba za genocid. Tu je i aktiviran plan „Srebrenica“. 28. divizija ArBiH dobija neočekivano naređenje da se povuče ka Tuzli, iako je mogla mirno da ostane u srebreničkoj enklavi do bliskog kraja rata. Vojne operacije ne dozvoljavaju vakuum, pa srpske oružane snage prirodno zauzimaju Srebrenicu, pri čemu general Mladić i predsednik Karadžić osećaju da ArBiH nije bez razloga napustila Srebrenicu. U brojnim naređenjima obojice stalno se naglašava korektno ponašanje trupa. Ali, prirodno, trupe koje su u velikoj meri sačinjene od lokalnih stanovnika nisu mogle u potpunosti da ostanu u okvirima različitih konvencija – 1992. godine jedinice ArBiH pod komandom Nasera Orića izvršile su masakr nad lokalnim srbskim stanovništvom, poginulo je oko tri hiljade civila. Inače, Naser Orić je pred MTBJ-em proglašen potpuno nevinim.

Zaista, u Srebrenici je streljan određeni broj muslimanskih ratnih zarobljenika – od 500 do 2000 ljudi. Ta činjenica se može kvalifikovati kao „ratni zločin“, ali nikako kao genocid, pri čemu tek treba utvrditi stvarni broj streljanih muslimanskih vojnika. Pri tome, analiza vojnih naređenja Karadžića/Mladića i uopšte dokumentacije VRS govori da nije bilo naređenja za streljanje muslimanskih ratnih zarobljenika, naprotiv, svi dokumenti svedoče o suprotnom – o nastojanju da se što brže uspostavi red u zauzetoj Srebrenici, normalizuje mirni život i obezbedi bezbednost kako stanovnika, tako i ratnih zarobljenika.

Međutim, propagandna mašina je već pokrenuta, izrečena je cifra „osam hiljada streljanih civila“, i ona počinje da se uvećava putem falsifikata: živi muslimani upisuju se među poginule (914 navodno ubijenih u Srebrenici glasalo je na izborima 1996. godine, istina, iz inostranstva), otvaraju se stara groblja i u žrtve genocida upisuju ljudi koji su prirodnom smrću umrli u toj opštini počev od 1980. godine, čak se i Srbi koje je 1992. godine ubila 28. divizija ArBiH Nasera Orića upisuju među muslimanske žrtve genocida.

U okviru nevladinog holandskog projekta „Istorijski projekat Srebrenica“, beogradski patolog Ljubiša Simić više puta je izlagao referate na različitim međunarodnim konferencijama, a 2010. godine objavljena je obimna monografija „O patološko-anatomskom istraživanju muslimanskih žrtava Srebrenice“. Ljubiša Simić detaljno analizira izveštaje haških stručnjaka i dolazi do za MTBJ nepovoljnih zaključaka. Tako su, u skladu sa tim dokumentima, u 1125 slučajeva pronađeni pojedinačni fragmenti tela, na primer mali prst, evidentirani kao celo telo. A kod skoro pet stotina pregledanih poginulih nije bilo ni rana od gelera, ni prostrelnih rana. I samo se za 584 tela sa sigurnošću može reći: ti ljudi su ubijeni.

Kakva su naređenja Karadžić i Mladić izdavali u Srebrenici?

Postoji veliki korpus izvora – dokumenata srbskog rukovodstva tokom zauzimanja Srebrenice u julu 1995. godine, koji opovrgavaju tvrdnje Haškog tribunala o ciljanom uništavanju civilnog stanovništva u Srebrenici.

– Telegram generala Zdravka Tolimira od 9. jula 1995. godine (Karadžiću i komandi Drinskog korpusa), gde general više puta pominje naređenje predsednika da se poštuje međunarodno pravo, pridržava Ženevske konvencije i obezbedi bezbednost civilnog stanovništva.

– Odluka predsednika Karadžića od 11. jula 1995. godine – na dan zauzimanja Srebrenice – o imenovanju civilnog komesara u opštini „Srbska Srebrenica“ – ovaj dokument govori da je predsednik Karadžić odmah vodio računa o zaštiti civilnog stanovništva i sudbini zarobljenih vojnika ArBiH, sa kojima je naredio da se postupa kao sa ratnim zarobljenicima. Takođe, ovom odlukom je potvrđeno da će svim stanovnicima Srebrenice, bez obzira na nacionalnost, biti obezbeđena bezbednost ličnosti i imovine, kao i sloboda kretanja, uključujući i slobodnu mogućnost da napuste Srebrenicu.

– Naređenje predsednika Karadžića od 11. jula 1995. godine za MUP RS.

Istog dana kada je imenovan civilni komesar, Karadžić je naredio MUP-u da se prema svim ratnim zarobljenicima postupa u skladu sa Ženevskom konvencijom o ratnim zarobljenicima, posebno naglasivši neophodnost poštovanja međunarodnog humanitarnog prava, a MUP-u je posebno naloženo da obrati pažnju na obezbeđivanje bezbednosti civila.

Najvažniji dokumenti koji opovrgavaju optužbe Haškog tribunala

Deklaracija od 17. jula civilnih vlasti enklave Srebrenica povodom sprovođenja sporazuma o evakuaciji civilnog stanovništva iz enklave – potpisali su je Miroslav Deronić (imenovan 11. jula za civilnog komesara), Nesib Mandžić – šef muslimanske delegacije na pregovorima, a kao svedok dokument je potpisao komandant holandskog bataljona UNPROFOR-a. Ovaj dokument svedoči o korektnom odnosu prema civilnom stanovništvu, civilima je data puna sloboda delovanja – da ostanu u Srebrenici ili da odu na teritorije pod kontrolom muslimana. Oni koji su odlučili da napuste Srebrenicu – snagama Vojske Republike Srpske (VRS) i MUP-a RS prevezeni su u muslimansku opštinu Kladanj – nadzor nad evakuacijom vršio je UNPROFOR – ovom deklaracijom su mirovne snage i muslimani priznali da je evakuacija protekla bez ijednog incidenta, uz poštovanje međunarodnog ratnog prava i Ženevske konvencije. Drugim rečima, u ovom slučaju uopšte ne može biti reči ni o etničkom čišćenju, a kamoli o genocidu, već o doslednom poštovanju volje i slobode izbora civilnog stanovništva.

Naređenje predsednika Karadžića od 22. jula o zabrani izvoza bilo kakvih materijalnih dobara. Odgovornost je prebacio na Generalštab, MUP i vojnu komandu opštine Srebrenica. To govori da je situacija i dalje bila teška i da je predsednik držao situaciju pod budnim nadzorom i stalno podsećao na neophodnost poštovanja prava civilnog stanovništva.

Dakle, može se tvrditi da u Srebrenici nije bilo genocida za koji Haški tribunal optužuje srpsku stranu i njene predstavnike. Naravno, činjenice ratnih zločina su postojale, ali su srbsko rukovodstvo i dr Radovan Karadžić lično učinili sve što je bilo moguće da se poštuju Ženevska konvencija, međunarodno pravo i obezbedi bezbednost civilnog stanovništva.

Pad Srebrenice i Žepe, „zona koje su se nalazile pod zaštitom UN“, tvrdnje vlade Alije Izetbegovića o „nestanku 7–10 hiljada srebreničkih muslimana“ i eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale 28. avgusta 1995. godine, za koju su optuženi Srbi, postali su povod za masovna bombardovanja Republike Srpske avionima NATO-a.

Uz podršku vazdušnih udara NATO-a hrvatsko-muslimanske snage izvele su niz ofanzivnih operacija na srpske položaje, što je zauzvrat dovelo do prisiljavanja Srba da zaključe Dejtonski sporazum.

Suština Dejtonskog sporazuma

Sporazum se sastojao od opšteg dela i jedanaest aneksa. Na teritoriju Republike Bosne i Hercegovine uveden je kontingent NATO trupa – 60 hiljada vojnika, od kojih su polovina bili Amerikanci.

Bilo je predviđeno da se država Bosna i Hercegovina sastoji iz dva dela – Muslimansko-hrvatske Federacije i Republike Srpske. Glavni grad ostao je Sarajevo. Srbi su dobili 49% teritorije, Bošnjaci i Hrvati – 51%.

Ovaj ugovor je licima optuženim pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju zabranio da obavljaju državne funkcije na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine. Na taj način su sa vlasti uklonjeni Radovan Karadžić, Ratko Mladić i drugi lideri bosanskih Srba i Hrvata.

Funkcije šefa države prenete su na Predsedništvo, koje su činila tri čoveka – po jedan iz svakog naroda. Zakonodavna vlast trebalo je da pripada Parlamentarnoj skupštini, koja se sastojala od Doma naroda i Predstavničkog doma. Trećina poslanika birala se iz Republike Srpske, dve trećine iz Muslimansko-hrvatske Federacije. Pri tome je uveden „nacionalni veto“: ako većina poslanika izabranih iz jednog od tri naroda glasa protiv određenog predloga, on se smatrao odbačenim, bez obzira na stav druga dva naroda.

U celini, ovlašćenja centralnih vlasti, prema sporazumu, bila su veoma ograničena. Stvarna vlast preneta je na organe Federacije i Republike Srpske. Čitav sistem trebalo je da funkcioniše pod nadzorom Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu.

Mi smo već pobedili

8. maja 2013. godine, kada su me uhapsili na aerodromu „Nikola Tesla“, na putu u „29. novembar“, analog „Petrovke, 38“, prolazili smo pored Ministarstva spoljnih poslova Srbije.

– Šta, novinar, znaš li koja je ovo zgrada? Poslaće te kući. Ne mi – rekao je jedan od operativaca.

– Znam, bio sam tamo u gostima kod Vuka Jeremića, kada je bio ministar spoljnih poslova.

– I šta ste razgovarali?

– O Kosovu.

– Šta ti znaš o tome?

– Bio sam tamo pet puta, a vi?

– Misliš da nam je ovde lako?

Pogledao sam njegov stomak koji je visio preko pojasa. Sa takvim trbuhom, naravno da nije lako.

U Hagu je general ponovo postao ono što jeste. Vaskrsao je poput ptice feniks. Gvozdeni Glavnokomandujući Ratko Mladić, koji vodi borbena dejstva sa neprijateljem u novim uslovima.

Uveren sam da je, sedeći u toj maloj sobi, Mladić razmišljao o tome da je trebalo rušiti šablone, zauzeti Sarajevo, uništiti ArBiH, nastupati na Zagreb. Jer „teško pobeđenima“, a „pobednicima se ne sudi“.

Sporazum sa Holbrukom bio je greška. Ali 26. maja 2011. godine General je napravio pravi izbor. Nije dodirnuo CZ. I ponovo je razbijao Neprijatelja, u MTBJ-u.

Kako god bilo. U očima Istorije on je već pobedio. Mi smo pobedili. A neprijatelji su izgubili.