Polarizacija konflikta

Bez obzira na spoljašnju hladnoću Arktik je uvek bio izvor vrućih događaja i bučnih konflikata. Setimo se epopeje Čeljuskinaca. Konfrontacije Papanjina i Šmita – “Šmit je oterao Papanjina sa ledine, a ovaj njega sa Severnog pomorskog puta”.

Mobilizacija nacije na podvige uoči velikog terora i za vreme tog terora. I sada je polarni rat postao neki oblik hladnog rata – u odgovor na geopolitičku ekspediciju deputata i predstavnika elite na arktičko dno Amerikanci su ka ledenim bregovima uputili ledolomac “Hili” u uzvratnu geopolitičku misiju. Kažu da je dokazivati pripadnost dna Ledenog okeana u regionu Severnog pola važno sa aspekta eksploatacije nafte koje tamo, kao, ima u izobilju. Zanimljivo bi bilo pojasniti kako će se sticati profiti naše glavne valute u tako specifičnim širinama i na toliko nestandardnoj dubini? Uz to, samo je hipoteza da tamo ima nafte. Pre bi se moglo tvrditi da te nafte iz istorijsko-geografskih razloga tamo uopšte i nema. A dokazati pripadnost ili nepripadnost Lomonosovljevog grebena, a takođe grebena Mendeljejeva, pa bio on još greben Dostojevskog zajedno sa Tolstojem, Rusiji neće pomoći nikakvo pomorsko pravo. S podjednakim uspehom se može tvrditi da je Grenland iskonski ruska zemlja jer se tamo govori na dijalektu arhangelskih primoraca.

Ponovo se od svega, a sada već i na osnovu rezultata naučne ekspedicije, pravi piar, a sama ekspedicija poprima status ekstremalnog turizma. Pri tom je piar prilicno naivan, tinejdžerski. Eto, spustio se Amerikanac negde na dno Severnog pola, a tamo već stoji ruska zastava. Ugledavši tu zastavu, on presvisne od muke. To mu je, kao, nas zakasneli odgovor na to što su se prvi spustili na Mesec. U tom smislu odlična je karikatura umetnika Misjuka: dolazi čovek sa svežnjem zastava na Severni pol, kad tamo – strašilo napravljeno od vate i čizme – valjenke. Zapravo, celokupna staljinistička arktička romantika slučajno se iznedrila iz katastrofe “Čeljuskina”.

Kako je govorio Papanjin u intervjuu Dmitriju Oreškinu, danas poznatom politikologu, a tada početniku-geografu: “Znaš šta ne razumem. Kog su nas vraga slali na tu ledinu? Kome je to trebalo? Da smo se utopili, niko ni prstom ne bi mrdnuo. A ovako smo – heroji. Naravno, ti to ne piši”. Papanjin je imao u vidu stanicu “Severni pol” koja je od proleća 1937. do februara 1938. godine prevalila put duži od 2 hiljade kilometara. Upravo se tada i pojavila državna verzija pesme u kojoj je umesto “jurišati na daleko more” zamenjeno terminom “jedriti u dalekom moru snagom vetra nošen”, a termin “ženica draga” zamenio je niko drugi do drug Staljin: “šaljemo ti pozdrave, druže Staljine, stići ćemo kući kroz godinu dana”.

Tako se i desilo. Sve zato što sovjetski čovek sve može. Zajedno sa Papanjinom jedrio je i geofizičar Jevgenij Fjodorov, u čiju je čast i nazvan ledolomac “Akademik Fjodorov”, koji je dopremio čelni odred polarnog rata 4 kilometra do mesta spuštanja na dno. Kontinuitet je očigledan. Nešto se manje svi sećaju krtstarenja ledolomca “Georgij Sedov”, koji se izgubio među ledenim bregovima. Možda zato što je sa tog ledolomca bilo teže slati pozdrave vođi, jer je “Sedov” boravio u okeanu od 1937. do 1940. godine – punih 27 meseci. A kako su Arktik “osvajali” na kontinentalnom delu mnogobrojni zatočenici Arhipelaga GULAG-a nema već sta da se kaže – tu je bio masovni heorizam ljudi koje je u bukvalnom smislu “slala zemlja”.

Cilj je ostvaren – mobilizacione mogućnosti arktičkih pustolovina u potpunom projektovanom kapacitetu iskoristio je Staljin. Polarnu mitologiju mogli bi smo uporediti sa heriokom građanskog rata u Španiji ili epopejom osvajanja kosmosa četvrt veka kasnije – realna dostignuća ili katastrofe ne samo da su korišćeni u propagandne svrhe, nego su služili kao sredstvo za socijalno-psihološku anesteziju.

Imena polarnika i pilota, kao potom i kosmonauta, po propagandističkom značaju izjednačavaju se sa čuvenim prezimenima komandanata, heroja i političkih vođa. Sovjetski Betmeni i Spajdermeni postaju uzor za podražavanje, postavljaju visoke standarde ličnog ponašanja i heroizma. Katkada i besmislenog.

U našoj savremenoj politikkoj mitologiji postoji već sve sto je potrebno za vaspostavljanje duha nacije. Imamo sovjetsku himnu. Imamo konfrontaciju sa Poljskom i Engleskom, Gruzijom i Pribaltikom. Za humanizam i stvar mira zdušno se bori satira prokremljovskih medija.

Poliitčko pravoslavlje je nacionalizovalo duše sugrađana, a državne korporacije – privatnu svojinu. Ali nečeg je ipak manjkalo. Jasno i čega – romantike. I ona se zapravo i pojavila u obliku batiskafa proizvedenog pre dvadesetak godina, koji se spustio na dno Ledenog okeana da bi spojio pragmatizam naftne države koja grčevito traga za nalazištima u cilju očuvanja nivoa eksploatacije i staljinsku estetiku polarnih podviga. Severni pol je ponovo naš.