Stanislavski kao lik „nove drame“

„Ne verujem!“ – čuvena replika velikog pozorišnog reformatora Konstantina Stanislavskog nedavno se pojavila na moskovskim plakatima. To je naziv nove predstave, koja je režirana na sceni prestoničkog Dramskog pozorišta, koje takođe nosi ime Stanislavskog.

Komad je po narudžbini pozorišta napisao ruski dramaturg Mihail Durnenkov – predstavnik takozvane „nove drame“. On obično piše o problemima svoje generacije – generacije 30-godišnjaka, čiji je svesni život počeo u vreem ozbiljnih socijalnih, ekonomskih i političkih promena u Rusiji. Ni iz daleka ne mogu svi da pronađu sebe i svoje mesto u životu u tim uslovima.

Glavni junak predstave „Ne verujem!“ je naš savremenik, koji se, kao i Stanislavski, zove Konstantin. Nekada je radio u pozorištu, zatim je otišao u poslovne vode. Međutim, u vreme razočarenja i depresija Konstantin ponovo odlučuje da se bavi pozorištem. On postavlja na scenu poznatu knjigu Stanislavskog „Moj život u umetnosti“. Međutim, došavši do finala Konstantin postaje svestan da treba da napravi predstavu o sopstvenom životu, da osmisli svoje stvaralaštvo. I on tada sam sebi kaže: „Ne verujem!“

U intervjuu za „Glas Rusije“ Mihail Durnenkov ubeđeno izjavljuje: „Stanislavski nam pomaže da shvatimo same sebe i današnjicu.“

Problemi, s kojima se susretao Stanislavski, postojali su u sva vremena, - kaže dramaturg i objašnjava: Eksperimentator, reformator, novator, sreće se u pozorištu s konzervativizmom. Pozorište je vrlo konzervativan sistem. I danas iam ljudi, koji ne vide novo, krijući se iza imena Stanislavskog. Oni idu nasuprot njegovim idejama, izdaju ga. A upravo on je bio za novo, neisprobano, pokušavao je da načini korak napred, s pravom na grešku, s pravom na neuspeh.

Vršnjak dramaturga i režiser predstave Marat Gacalov je takođe napustio tradicionalne režiserske metode. On poziva gledaoce direktno na scenu, koja je pretvorena u „memorijalni muzej“. Na primer, ovde se može dotaći pozorišna fotelja stara sto godina i čovek može da se zagleda u lice Stanislavskog na portretu. Eto tako, s pozorišne bine, publika gleda salu, u kojoj se odvija radnja, gde se prepliću sudbine velikog Stanislavskog i njegovog dvojnika iz današnjih dana. Razmišljajući ovim povodom, dramaturg Mihail Durnenkov kaže:

Teško je porediti Stanislavskog s bilo kim. Plemićka bogata porodica, blagonakloni roditelji, koji su mu pomagali celog života, detinjstvo zasićeno pozorištem, mladost, rane predstave – sve ga je to hranilo i pomagalo mu je u onome čime se bavio. U savremenom životu nema takvih izdanaka, nema tako bogatog tla, zato što svi ljudi, koji se bave pozorištem to čine uprkos nečemu, a ne zahvaljujući nečemu. Međutim, postoji i tačka preseka sa savremenom stvarnošću, - tvrdi dramaturg. – To je iracionalna vera u pozorište, u njegovu mogućnost da u trenutku katarze pomiri čoveka i kosmos. Pozorište ovo čini, to je utkano u samo njegovo postojanje. I zbog toga ljudi polažu život na oltar umetnosti.

Predstava „Ne verujem!“ omogućava čoveku da još jednom dotakne one „kulturne slojeve“, koji su stečeni u toku veka, koji deli junake komada – Konstantina Stanislavskog i njegovog današnjeg dvojnika.