Napoleon Bonaparta: od pileta „Marengo“ do sočiva izgnanika

Kako je pisao Aleksandar Dima, Napoleon nije bio gurman, ali je želeo da svaki veliki činovnik carstva to bude. Možda je samom Bonaparti u misli da postane gurman smatrala misao, koja ga je proganjala, da će s 35-40 godina postati debeo.

Jedino francuski vojnik može da ratuje na prazan stomak, hvalio se Napoleon. Ova tvrdnja je sporna, ali je vojnicima u Napoleonovim ratovima ponekad zaista bilo teško. I Napoleon je demonstrativno delio s njima teškoće života u pokretu. Sedeći zajedno s grenadirima kod vatre imperator je pekao krompir, koji bi doneli vojnici i delio ga svojim ađutantima. Tako se rađala legenda.

U stvari, Napoleon je čak i u pohodima jeo iz zlatnih posuda, uvek je imao beli hleb, dobru govedinu ili ovčetinu, pirinač i pasulj ili sočivo, jeo je omiljeno povrće. Voleoje toplu čorbu i kuvanu govedinu. Imperator je jeo vrlo brzo, nije voleo da provodi za stolom mnogo vremena. Više je voleo sopstvene ruke od viljuške ili kašike. Omiljena mu je bila jednostavna hrana: pasulj, sočivo, pečena ovčetina, faširane šnicle, pečena kokoška. Napoleon je mogao da završi ručak parčetom parmezana ili rokfora. Ako je jeo voće za dezert, toje bilo veoma malo – četvrtinu kruške ili par zrna grožđa. Napolonov sluga se sećao da je od vina imperator pio samo Šamberten i retko vez vode, pošto nije voleo vina i nije bio njihov poznavalac. U progonstvu na ostrvu Svete Jelene pio je klaret.

On nije obogatio anale gastronomije, pisao je o Napoleonu Dima-otac. Međutim, u savremenoj ruskoj kulinariji postoji minimum jedno jelo povezano s imenom francuskog imperatora. Radi se o torti od nekoliko slojeva „Napoleon“. Smatra se da je pojava ovog dezerta povezana sa stogodinjšicom isterivanja Napoleonove vojske iz Rusije, koja je obeležena 1912. godine. Navodno, povodom jubileja pojavio se trouglasti kolač, koji je trebalo da podseća na poznatu trouglastu kapu Napoleona. Uostalom, postoji mišljenje da naziv ovog konditerskog proizvoda potiče od italijanskog grada Napulja. Bilo kako bilo, ima i drugih jela, povezanih s imenom francuskog imperatora. Na primer, u Britaniji se kao rezultat Napoleonovih ratova pojavilo slatko jelo „Napoleonova rebra“.

1800. godine, u blizini sela Marengo u severnoj Italiji odigrala se bitka između francuske i austrijske vojske. U gastronomskoj istoriji ovaj boj je ostavio trag u vidu poznatog jela „pile Marengo“. Osvojivši jednu od svojih najsjajnijih pobeda konzul Francuske, Napoleon Bonaparta, koji nije jeo pre bitke, zahtevao je da mu se posle borbe što pre pripremi nešto za jelo. Njegov kuvar je uspeo da nabavi kokošku, nekoliko jaja, paradajza, crnog i belog luka, trava, maslinovo ulje i račiće. Kuvar je kokošku isekao sabljom na delove, propržio ih je na ulju, napravio je sos od paradajza, crnog i belog luka, dodavši malo konjaka iz napoleonovske čuturice, skuvao je rakove, ispržio je jaja i poslužio ih je kao prilog na komadićima hleba iz vojničke porcije.

Priča se da se jelo jako svidelo Napoleonu i da je zbog velike bitke koju je dobio, počeo da ga smatra srećnim. I upravo zato je, kad je kuvar rešio da poboljša jelo dodavši mu belo vino i pečurke, i izostavivši rakove, Napoleon zahtevao da sastojci budu upravo onakvi, kakvi su bili posle pobede kod Marenga. U Francuskoj se pile Marengo danas sprema bez rakova, ali u Pijemontu radnici restorana u znak poštovanja istorijske tradicije koriste rakove.

Legenda glasi da je pre bitke kod Vaterloa imperatoru posluženo pile Marengo bez rakova – ispostavilo se da je to navodno loš predznak: bitka je izgubljena.

Ljudi, koji su videli pobeđenog Napoleona u danima njegovog progonstva, sećaju se da se jelo zarobljenika Engleza ponekad sastojalo od jela od sočiva. Engleski stražari su se podsmevali hrani Bonaparte, govoreći da kod kuće u Engleskoj sočivom hrane konje. Sa svoje strane, to je veselilo samog Napoleona. Ali, svrgnuti osvajač nije imao često priliku da se veseli.