Egipat: zna li Zapad koga podržava?

Na nedelju, 6. februara, pao je 13-ti dan od početka egipatskog bunta i „velikog bdenja“ disidenata i njihovih protivnika – pristalica Hosni Mubaraka, u centru Kaira, na trgu At-Tahirir. U izvesnom smislu taj dan i određuje pravac daljeg razvoja događaja.

Počev od kraja januara, opoziciono raspoloženi liberal-demokrate i islamisti privukli su na mitinge desetine hiljada ljudi, koji su podržali glavni zahtev – hitni odlazak Mubaraka sa funkcije šefa države, pa prema tome i ostavku vlade i raspuštanje vladajuće Nacionalno-demokratske partije (NDP), uvođenje demokratskih sloboda. Radi se o ozbiljnom pokušaju sloma celokupnog sistema državne vlasti, koji je Mubarak izgrađivao tokom tri decenije svoje vladavine.

U takvoj situaciji egipatski predsednik je preduzeo niz snažnih koraka. Na funkciju potpredsednika (takva funkcija ranija nija postojala) naimenovao je armijskog generala i šefa obaveštajnog resora Omara Sulejmana. Za novog premijera postavljen je Ahmed Šafik, a niz narodu omraznutih ministara, uključujući i ministra unutrašnjih poslova, smenjeno je. U ranoj etapi konfrontacije u centru grada, uključujući i trg At-Tahrir, predsednik je izdao naređenje. I treba reći da su vojnici uspešno obavili zadatak.

Odlučujući korak Mubaraka bilo je obraćanje naciji 1. februara. Predsednik je izjavio, da je odlučan u nameri da obezbedi stabilnost u zemlji i da se problemi ne mogu rešavati putem „haosa i nasilja“. Hosni Mubarak je izjavio da je spreman na sprovođenje političkih i ekonomskih reformi u cilju poboljšanja stanja najsiromašnijih slojeva stanovništva. Predsednik je odbacio zahteve opozicije da hitno podnese ostavku, odlučno naglasivši da će ostati na svojoj funkciji do isteka predsedničkog mandata 2011. godine. Šef države je precizirao, da ne namerava da se kandiduje za predsednika u još jednom mandatu.

Govor lidera ojačao je snagu njegovih pristalica, koje su pokušavale da očiste trg At-Tahrir od protivnika režima. Upotrebljene su kamenice, „Molotovljevi kokteli“. Gomila pobunjenika je uzvraćala istom merom, ponovo je prolivena krv. Rezultat – nekolicina ubijenih i preko hiljadu renjenih. Armijske jedinice, koristeći oklopnu tehniku, razdvojile su sukobljene strana, ne dopustivši da situacija sklizne u sveopšti haos.

Zapadni mediji su upotrebu sile od strane Mubaraka u odgovor na silu protiv predsednika prezentovali kao pokušaj predsednika da opstane na vlasti uz pomoć „ubica“ i „glavoseča“. Ovde je neophodno pojašnjenje. Za četrdeset i više godina mog novinarskog rada, koji obuhvata međunarodnu problematiku, nikada se još nisam suočavao sa takvim pristrastnim osvetljavanjem događaja u bilo kojoj zemlji sveta, kao što je to slučaj sa Egiptom. Naročito su revnosni zapadni mediji, ali ni ruski nisu daleko od njih. I ako na Zapadu demonizuju Mubaraka i njegove pristalice uz poznavanje stvari, ruski komentatori, koristeći informacije iz druge ruke i već gotove stereotipe, po pravilu nemaju čak ni predstave o stanju egipatskog društva.

Mubarak je uspeo da aktivizira moćni politički aktivni sloj – funkcionere vladajuće Nacionalno-demokratske partije, koja ima preko 6 miliona ljudi, nemerljivo više nego opozicionara svih boja. Taj socijalni sloj ima svoje interese i spreman je da ih brani. Članovima NDP su se pridružile stotine hiljada ljudi, koji su zabrinuti da će ih neredi lišiti mogućnosti da hrane svoje porodice. Prema najskromnijoj računici, ekonomija zemlje na Nilu sada svakodnevno trpi gubitke od 310 miliona dolara. Tražeći hleba od vlasti, pobunjenici i sami miniraju mogućnost za prehrambeno situiranje.

A sada o stavu Zapada. Od samog početka „palmine revolucije“ Barak Obama i svi šefovi evropskih država (izuzev Silvija Berluskonija) zahtevali su od Mubaraka da hitrno podnese ostavku. Segmenti „demokratizacije“ zemalja, koje su Amerikanci uvrstili u gopolitičku konstrukciju „Velikog Bliskog Istoka“ ne dopuštaju Vašingtonu da trezveno sagleda dešavanje u Egiptu. Kudikamo je perspektivnija u tom pogledu pozicija Moskve. Dmitrij Medvedev i njegov ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjasnili su se u duhu, da krizu u Egiptu mogu razrešiti jedino sami Egipćani – bez mešanja izvana i poželjno – političkim sredstvima.

Zapad je zapljusnuo talas komentara, u kojima se govori da je Vrhovni komandant egipatske armije Hosni Mubarak izgubio poverenje vojnika. Dopustiću sebi da primetim: to je neviđena glupost! Armija striktno izvršava svoju dužnost, ne praveći razliku između opozicionara i pristalica režima, kada oni kidišu jedni na druge prsa u prsa. Predstavnici generaliteta stupili su u pregovore sa rukovodstom pobunjenika sa jednim jedinim ciljem – da se obustave neredi. 6. februara Omar Sulejman je uspostavio kontakte sa „Braćom – muslimanima“ radi razmatranja promena u Ustavu, koje je predložio Mubarak. To je primetan pomak – ranije egipatsko rukovodstvo i samu pomisao na slične pregovore nije dopuštalo. Toga dana, 6. februara, predsednik Mubarak je – a on je i predsednik NDP – objavio da sa svih rukovodećih funkcija smenjuje pedstavnike partijske vrhuške, uključujući i svog sina Gamala.

Znaci normalizacije u Kairu i u provincijama Egipta su vidljivi. Mubarak je, makar i uz gubitke za režim, preživeo buru, i to bez obzira na to što je Zapad sav svoj uticaj premestio na tas opozicije. Krajem januara „Dejli telegraf“ je saopštio, da su SAD tajno podržavale glavne figure, koje stoje iza organizacije protesta i koje pripremaju ustanak u roku od tri godine. Računalo se sa time, da se na vlast dovede čovek sa reputacijom liberala – bivšeg šefa MAGATE Muhameda el-Baradeja. Ta se računica može pokazati jalovom, jer se u igru umešao aktuelni generalni sekretar Lige arapskih država Amru Musa, koji je daleko iznad bivšeg činovnika MAGATE po političkom iskustvu. Musa je već objavio da se namerava kandidovati na funkciju predsednika Egipta na predstojećim izborima. Ranije je on, za vreme Mubaraka, bio ministar inostranih polsova.

I Hosni Mubarak, i Omar Sulejman, i mnogi drugi, upozoravaju na opasnost od dolaska na vlast islamističkog pokreta u bilo kom njegovom obliku – „umerenom“ ili radikalnom.

Šta čeka Egipćane ukoliko pobede islamisti? Na sajtu „Al-Ihvan al-musliman“ šepuri se amblem Kurana, poduprt sa dva mača, sa apelom: „Naoružajte se!“. Na sajtu čitamo da „Braća – muslimani“ imaju filijale u 70 zemalja sveta. Verujem u to. Ali ne verujem da „Bratstvo“ egzistira isključivo zahvaljujući članarinama. U svetu islama ima mnogo basnoslovno bogatih ljudi, koji, iako nisu „braća“, izdvajaju ogromne pare za delatnost „Al-Ihvan al-muslimana“. Učestvuju u podršci „braći“ i vlade nekih muslimanskih zemalja. Kako se troše te doznake - tajna je iza sedam pečata. Glavni cilj jeste stvaranje islamske države, povratak na Al Halifu (istinski halifati, koje su stvorili „salafi“ – pravednici Islama) i – pažnja! – „osvajanje sveta pomoću Islama“. A ima i još: „Alah je naš cilj“, „Prorok je naš vođa“, „Kuran je naš zakon“, „Džihad je naš metod“, „Smrt u ime Alaha – naša ja najveća mašta“. Podvući ću: to su zvanični pogledi ne radikalnog, već „reformističkog“, legalno funkcionišućeg u Egiptu krila „Braće muslimana“. I tu ostajemo bez komentara.

Jurij Tisovski,