Povodom 300 godina od uspostavljanja političkih odnosa između Rusije i Crne Gore

Od 19. do 21. aprila trajaće radna poseta ministra inostranih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova Balkanu. Srbija-Bivša jugoslovenska republika Makedonija-Crna Gora-Slovenija – takva je maršruta njegove diplomatske turneje. Poseta Crnoj Gori upriličena je povodom 300 godina od uspostavljanja prvih političkih kontakata između naših zemalja.

Pre 300 godina, 1711. godine, crnogorski vladika Danilo dobio je od ruskog cara Petra I „poslanicu“ s pozivom da zajedno ratuju protiv Osmanlija. Poslanica je naišla na živ odaziv Crnogoraca, koji su ulazili u sastav Osmanske imperije od 1699. godine. Vladika Danilo, koji je ovim povodom sazvao skupštinu glava plemena izjavio je na njoj: „Čuli smo da postoji hrišćanski car u severnom delu sveta, Bog zna koliko daleko... Mi hoćemo kod Rusa, a Rusi kod nas, uz Božiju pomoć približićemo se... Rusi i mi imamo istu krv i isti jezik.“ U leto 1711. godine, Crnogorci su započeli vojne akcije, ali ustanak nije stekao potrebne dimenzije zbog podrivačke delatnosti turskih agenata, Barskog nadbiskupa i venecijanskih saveta. Osim toga, i ruska vojska je pretrpela poraz od Turaka. Posle toga je Petar I obavestio vladiku o tome da je prinuđen da zaključi mir s Turcima i savetovao mu je da se na izvesno vreme sakrije.

1715. g. vladika Danilo je napustio Cetinje i preko Evrope je krenuo u Rusiju. Ovde je naišao na prijateljski prijem kod Petra Velikog, koji mu je uručio povelju s priznanjem zasluga Crnogoraca u zajedničkoj borbi protiv Turske. Car je izdvojio 2 hiljade cekina, odnosno 13,4 hiljada rubalja za obnovu crnogorskih crkava i manastira. Od tada je Rusija počela da pruža humanitarnu i vojnu pomoć Crnogorcima. A za vreme vladike Vasilija, koji je Rusiju posetio dva puta za vreme svoje vladavine (1752. i 1758. godine) crnogorski mladići su dobili mogućnost da se školuju u Rusiji.

U toku kasnijih godina Rusija i Crna Gora su ostale saveznici: i u napoleonovskim ratovima, i prirodno, za vreme rusko-turskih borbi. Rusko-turski rat 1768-1774. godine završena je Kučuk-Karjnardžijskim mirovnim sporazumom, koji ne samo da je ruskoj floti otvorio Crno more i zalive, već je stvorio i povoljne uslove za jačanje uticaja Rusije na Balkanu. Ruska vlada je verski rukovodila pravoslavne narode, ali im je pružala i političko pokroviteljstvo.

U različitim istorijskim periodma rusko-crnogorski odnosi su doživljavali uspone i padove. Na primer, u vreme vladavine Pavla I oni su bili primetno aktivni.

Međutim, nakon 1813. godine nastupilo je primetno zatišje. Uzrok za to bila je odluka država pobednica Napoleona (Rusije, Austrije i Velike Britanije) da Bokokotorski zaliv ostave Austriji. Carska vlada, verna principima svetog saveza (savez Austrije, Pruske i Rusije, koji je formiran posle pobede nad Napoleonom) i koja nije želela da kvari odnose s Portom i Bečom, ispoljila je oprez u političkim kontaktima s Crnom Gorom, uzdržvala se od toga da joj pruža direktnu pomoć.

Ipak, već za vreme vladavine Petra II Petrovića-Njegoša (u istoriju je ušao kao Njegoš) odnosi su postali topliji. Zahvaljujući ruskoj finansijskoj pomoći Njegoš je počeo aktivno da rešava zadatke kulturno-prosvetnog razvoja Crne Gore.

Posle završetka Rusko-turskog rata 1877-1878.g. za oslobođenje Bugarske, Srbija i Crna Gora su postale tačke oslonca ruskog uticaja na Balkanu. Međutim, nakon preorijentacije Srbije na Austrougarsku (koju je izvršio okoreli austrofil srbski knez Milan Obrenović) prioritetni partner Rusije u regionu postala je Crna Gora, čiji je vojno-strateški značaj porastao zbog sticanja nezavisnosti, širenja teritorija i dobijanja izlaska na Jadransko more.

Jedno od sredstava za učvršćivanje političkih odnosa između dve zemlje bili su dinastički brakovi. Crnogorska princeza Milica postala je žena velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanova, a Stana (Anastasija) – žena velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Romanova. Sestre-Crnogorke su ulazile u krug lica, bliskih caru Nikolaju II i carici Aleksandri Fjodorovnoj, a njihov otac, kralj Nikola, iskoristio je ove veze za orgaizaciju međunarodne podrške svojoj politici.

Bez obzira na to što su u HH veku politički odnosi između Rusije i Crne Gore ponovo doživljavali uspone i padove, u toku dva svetska rata države su ostale saveznice. Posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije u Rusiji Crna Gora je postala utočište za mnoge emigrante novopečenog SSSR: monarhiste, demokrate i inteligenciju, koja nije podržavala boljševike. Pošto su njenu ogromnu većinu predstavljali stručnjaci u različitim oblastima delatnosti, oni su rado dočekani i obezbeđena su im radna mesta. Drugi svetski rat se za Crnu Goru završio još jednim u nizu spajanja s Rusijom, ovog puta sovjetskom: zemlja je u sastavu Jugoslavije i pod vlašću vlade maršala Tita ušla u tabor socijalističkih zemalja. Ipak, govoriti o nekim rusko-crnogorskim odnosima u to vreme bilo bi preuveličavanje. Njihove veze su se razvijale u okviru sovjetsko-jugoslovenske saradnje.

Obnavljanje direktnih rusko-crnogorskih političkih odnosa desilo se 29. septembra 2004. godine: u Kremlju je održan sastanak između V.V.Putina i M.Đukanovića, koji je bio prvi crnogorski lider, kojeg je rukovodilac ruske države zvanično primio u poslednjem veku.

Na svetu verovatno nema drugog primera bratskih odnosa između jedne velike i jedne male zemlje, koje traje 300 godina. Preostaje nam da se nadamo da će se ovi odnosi i u buduće plodno razvijati, na obostranu korist obe države.