Baka iz Minska uskoro na grobu brata crvenoarmejca

BAKA Ljuba Tulijeva iz Minska posle gotovo sedam decenija konačno će posetiti grob brata Aleksandra, koji je poginuo oslobađajući Beograd od fašističke okupacije. Posle teksta o njenoj neostvarenoj želji da prvi put spusti cvet na hiljadama kilometara udaljen spomenik za koji donedavno nije ni znala da postoji, javili su se čitaoci „Novosti“, spremni da joj pomognu da taj san ostvari.

Čim je tekst o sudbini Aleksandra Pavloviča Dubrovskog, koji je stradao kao vojnik Crvene armije, svega dva dana pre oslobođenja Beograda, objavljen u „Novostima“ javio se Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“. Ponudio da od ličnih sredstava kupi avionske karte za Ljubu i njenu unuku Olgu i da se sa njima sretne u Beogradu. Zvao nas je, gotovo istovremeno i S. S. iz Raščića (Ivanjica), predstavnik ruskih televizija za Balkan, koji nije želeo da otkrijemo njegovo ime, ali je želeo da pomogne.

- Hotel, prevoz, hrana, vodič, prevodilac i sve ostalo što treba, ja ću finansirati. Baka i njen brat su to od nas zaslužili, rekao nam je S. S.

Tek pre tri godine Aleksandrova porodica saznala je da je sahranjen je u selu Slanci nadomak srpske prestonice. Podignut je i spomenik na kome su, pored njegovog, zapisana imena još trojice hrabrih crvenoarmejaca i petnaestorice ratnika jugoslovenske vojske. Najmlađa sestra Ljuba od tada sanja isti san - da poljubi spomenik brata uz čija je pisma sa fronta odrastala čekajući da se on vrati. San nije mogla da ostvari, najviše zbog nedostatka novca.

Pozvali smo Minsk da saznamo kako je Ljuba Tulijeva primila vest da će, posle 65 godina, obići grob brata Aleksandra. Od njene ćerke Ljene saznali smo da je Ljuba otputovala kod sestre Sonje na daču da sa njom podeli sreću što će na jesen spustiti cvet na spomenik bratu Aleksandru Pavloviču Dubrovskom.



- Majka je uzbuđena i srećna - kaže Ljena. - Ne spava. Posle 65 godina saznala je gde je sahranjen njen jedini brat, a dolaskom u Srbiju ostvariće joj se životna želja - da se oprosti sa njim.

Zahvaljujući dobrim ljudima koji će baki iz Minska i njenoj unuci Olgi omogućiti dolazak u Srbiju, Ljena uzbuđeno kaže:

- Ovo je priča o ljudskoj dobroti. Hvala divnim ljudima iz Srbije koji će mojoj majci ispuniti životnu želju. Ona što je starija sve više strepi da neće doživeti da vidi njegov grob. Svake večeri kada krene na počinak, dugo čita tri pisma koje joj je Aleksandar slao sa fronta i miluje crno-belu fotografiju sa njegovim likom.

Ljena nas upućuje u porodičnu priču Dubrovskih. Kada je pošao na front, Aleksandru je bilo jedva 19 godina. Bio je najbolji student Vojno-tehničkog univerziteta u Minsku i ponos porodice Dubrovski. Početkom 1941. godine otac im je poginuo u ratu i tada je Aleksandar dobrovoljno pristupio oslobodilačkoj vojsci. Polazeći u rat ispratila ga je majka Tatjana i tri sestre - Sonja, Ljuba i Tanja.


NEŽAN SIN I BRAT
U OČIMA svojih sestara on je bio uzvišena figura i oca i brata - kaže Ljena. - Sve su bile ponosne na njega. Bio je inteligentan, obrazovan ali i izuzetno nežan sin i brat. Njegova pisma s fronta su topla, puna brige za majku i sestre. Ali, vojničke i patriotske dužnosti nikada se nije mogao odreći.