Evropa se plaši da ne ostane bez ruskog gasa

Evropski političari i biznismeni menjaju retoriku u pogledu Rusije i njene uloge u energetskoj bezbednosti Starog Sveta. Izazvana socijalnim buntom na Bliskom Istoku, panika na tržištima nafte i gasa se smirila, opasnost od gorivne gladi kao da je minula. Ali sama perspektiva da se ostane bez energenata, izgleda da je naterala EU da oceni prednosti saradnje sa Rusijom. I da shvati važnost dugoročnog partnerstva. Šef koncerna Eni Paolo Skaroni u intervjuu za italijanski list Sole 24 Ore izjavio je da Evropa ima veliku potrebu za isporukama ruskog gasa cevovodom Južni tok. Šta više, samo Rusija može da obezbedi energetsku budućnost EU. Ako, naravno, inicijativu ne preuzmu Kina i Indija, koje aktivno pregovaraju sa Moskvom o isporukama ruskih energenata.

Generalni direktor fonda nacionalne energetske bezbednosti Konstantin Simonov ističe da Evropa počinje da spoznaje pogrešnost prethodne politike u oblasti energetske bezbednosti.

Vidimo arapsko proleće na severu Afrike, još, ne daj bože, započeće revolucija u Alžiru. To može u svakom momentu da se desi, a Alžir je treći isporučilac gasa u EU. Nejasna je situacija oko Saudijske Arabije, oko koje se raspiruju tačke političke nestabilnsoti. Još uvek nije realizovan projekat južnog koridora, nije spojen Azarbejdžan sa Turkmenijom preko dna Kaspijskog mora, nema nikakvog gasa iz Iraka. Naravno, ni o kakvom iranskom gasu ne može biti reči u uslovima ozbiljnih sankcija protiv aktualnog političkog režima u Teheranu.

Eksperti podsećaju da prema Istočnom gasnom programu Gasprom namerava da isporučuje u Kinu do 68 milijardi kubnih metara godišnje. To je uporedivo sa kapacitetom Južnog toka od 63 milijarde, i prevazilazi Severni tok – 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje.

Osim toga, veliki obimi goriva su potrebni Japanu, koji iz poznatih razloga mora da odustane od korišćenja nuklearnih centrala. Indijske kompanije, sa svoje strane, ugovorile su skoro sav obim tečnog gasa sa Štokmanovskog nalazišta,  čija ekspluatacija tek počinje. U toj situaciji Evropi predstoji velika konkurencija sa rstućim azijskim zemljama za rusku sirovinu. I Brisel će morati da revidira svoj odnos prema Moskvi, govori Konstantin Simonov.

Brisel ima vrlo mnogo antiruskih političara, uključujući, nećemo kriti, i gospodina Barozua, koji ne gaji nikakve simpatije prema Rusiji. Sve to, nesumnjivo, aktivno hrane SAD, koje energično lobiraju projekat Nabuko i izgradnju gasovoda iz Turkmenije u Azarbejdžan. Ali ja ipak mislim da će zdrav razum konačno prevladati. Zato što su danas gasne realije takve da će potražnja za naftom i gasom u Evropi rasti zbog zatvaranja nuklearnih centrala, i zbog budžetske krize, koja će naterati da se smanjuju troškovi na obnovivu energetiku.

Između ostalog, za sada nisu svi ruski političari spremni da revidiraju svoje poglede prema Rusiji. Brisel i dalje gura Treći energetski paket, koji oštećuje intrese Gasproma. Takva nedalekovidost, upozoravaju analitičari, može da podstakne Rusiju da preorijentiše svoje energetske tokove na Istok.