Proširenja EU: dokle?

Člansku kartu za EU Hrvatska dobija najkasnije jula 2013. godine. Takva je odluka pala na nedavnom samitu EU. Drugi balkanski kandidati – Makedonija, Srbija, Bosna i Hercegovina ili Crna Gora – će morati malo da sačekaju. Jednom će doći red i na njih. Za razliku od Turske, koja je u fazi gatanja na kamilici. Na šta se Ankara nada: na punopravno članstvo ili ponižavajući status partnera, iako sa privilegijama? Ostaje nejasno. Po tom pitanju nema jedinstva ni u EU, ni u Evroparlamentu. Čudno je to kako političari ne žale ni vreme ni sredstva da se bave proširenjima, kad bi mogli tu energiju da usmere na prevladavanje dužničke krize.

Temu razmatraju analitičar Sergej Guk i gost Glasa Rusije, zamenik direktora Instituta Evrope RAN, politikolog Sergej Karaganov.

Zbog dužničkih problema Evrozona puca po šavovima. Zaista je teško izabrati bolji momenat za pregovore sa potencijalnim kandidatima. Bivši kancelar Helmut Šmit je rekao da je neobjašnjivo širenje EU – prvo na 15, zatim 20, na kraju 27 članova. Prema rečima Šmita, napravljena je katastrofala greška. Evropskom Unijom se ne može upravljati. Osim toga u Evropi postoji deficit jakih političara. Posebne strahove bivšeg kancelara izaziva sam fakt pregovora sa „nedemokratskom“ Turskom. U slučaju ulaska Turske u EU „milioni Turaka će upasti u Evropu i Nemačku“.

Da čujemo mišljenje politikologa Sergeja Karaganova:

Izjava o obnavljanju pregovora sa Turskom ima reklamni karakter. EU je u najtežoj krizi, u krizi identiteta, krizi razvoja. U kuloarima u budućnost EU ne veruju čak ni proevropski političari. Analitičari otvoreno govore o tome da nastaje ne samo epoha stagnacije za EU, već degradacije. To što obećavaju Turskoj je čista demagogija. Zemlja nema nikakve izglede za ulazak u EU. EU slabi i u svim ostalim sferama. Na primer u odnosima sa Rusijom, u kojima je njen uticaj poslednjih godinja smanjen.

Nije valjda da lideri EU danas nemaju druge brige nego da pomažu u naduvavanju jedine Evrope? Ili će novi partneri ojačati Uniju? Samo Ankara, kako je izračunalo jedno društvo za finansijsku i regionalnu analizu, će koštati evropske poreske platiše 125 milijardi evra.

Još nije jasno na šta računa ministar spoljnih poslova Nemačke Gido Vestervele kad kaže da će Turska postati advokat Evrope, most u islamski svet? Javlja se pitanje: što bi Turska lobirala evropske interese, a ne svoje?