KULMINACIJA KOSOVSKE IZDAJE

Jedan francuski kralj svojevremeno je rekao: „Najbolji način da se rešite neprijatelja je da od njih napravite prijatelje“. On je u tome, umnogome, i uspevao. Jer, nastupao je sa pozicija moći. Onaj ko nju ima a teži miru, promišljenom politikom do njega često može i da dođe, te da od neprijatelja kojima je pružio ruku napravi prijatelje. Međutim, drugačije stvari stoje sa slabima. Oni od moćnih neprijatelja ne mogu da naprave prijatelje. Jedino mogu da se odreknu otpora i postanu njihovo roblje. Prijateljska ofanziva nužno mora da bude na strani jačeg, inače se radi o kapitulaciji slabijeg. Jedino što on može, to je da iskaže spremnost na pomirenje, ali ne sme da pruži ruku ostavljajući mač na stranu!

Srbi su 2000. godine, nažalost, postupili baš tako. I ne radi se tu o promeni tadašnjeg režima, to je pitanje naše unutrašnje politike. Imam u vidu odbacivanje politike odupiranja agresoru, umesto da ona bude pojačana prevazilaženjem kalkulantstva i drugih devijacija iz prethodnog perioda. Nažalost, jedni od naših novih vlastodržaca su umislili da je moguće da jednostranim popuštanjem od dokazanih neprijatelja napravimo prijatelje. Drugi DOS-ovci su iz lukrativnih ili ideoloških motiva sarađivali sa donedavnim agresorima.


Velika NATO pobeda 2008. godine

Na Kosovu je u toku nova NATO agresija.No, ona nije otpočela preko noći. Vašington, na anglosaksonski pragmatičan način, stvari radi postepeno kako bi maksimizirao svoju korist a minimizirao štetu. Pre nego što je radikalno krenuo da ruši Rezoluciju 1244 – kojom je,  posle žestokog otpora srpske vojske 1999. godine, po cenu potvrde suvereniteta Srbije nad tim njeni delom legalizovao okupaciju KiM  – NATO se postarao da radi iluzija o evropskom raju, Srbi sami razore svoju vojsku a privredu dovedu u stanje ozbiljne zavisnosti od EU. Kada se to desilo, a srbski patriotski naboj bio umnogome suzbijen decenijskom propagandom, napravljen je korak napred: proglašena je nezavisnost Kosova.

Posle toga, patriotske snage koje su učestvovale u vlasti posle rušenja Miloševića, konačno su uvidele da, kako narod kaže, „vuk dlaku menja ali ne i ćud“, tj. da je iluzorno da divlja zver i njena žrtva postanu prijatelji. Stoga, čim je Amerika otvoreno krenula putem kosovske nezavisnosti, deo srbskog establišmenta odlučio se za – posle jačanja i emancipacije Rusije već izvodljivu – geopolitičku preorijentaciju, odnosno, na neki način, u mnogo povoljnijim uslovima, na vraćanje na spoljnopolitički kurs od pre 2000. godine. No, ni Vašington i Brisel nisu sedeli skrštenih ruku. Svim silama su podržali svoje eksponente u Srbiji, kako bi uzeli svu vlast. Nažalost, srbski nacionalni krugovi, kao i nekada Milošević, borili su se polovično. On je neodlučno vodio oružane sukobe. Oni nisu imali smelosti da se na unutrašnjem frontu odupru punim kapacitetom. Vodili su demokratski politički rat, dok je protiv njih sprovođena operacija nalik nekadašnjim „Gladio“ udarima na levičare u posleratnoj Italiji i drugim delovima Evrope.

Tako je 2008. godine, kao američki namesnik, Srbijom potpuno zavladao Boris Tadić (partija čiji je šef postala je dominantan faktor u Vladi koja je u Srbiji pravo središte vlasti, uz to što je on lično po Ustavu protokolarni predsednik). Da bi platio podršku za dovođenje njegove strane na državni vrh (uz propagandu namenjenu narodu da će nastaviti da se bori za Kosovo ali neće već napaćenu Srbiju uvesti u nove ratove kao što, navodno, hoće da urade patriote), Tadić je pristao da zadovolji nove zahteve Zapada u vezi sa Kosovom. A on je, radi podrške albanskoj kvazidržavi, tražio da Srbija prihvati da se protektorat OUN zameni protektoratom EU. To je Beograd i prihvatio pa je, faktički iako ne potpuno i formalno, UMNIK zamenio EULEKS (slična misija EU). Beograd je tako, suštinski, digao ruke od većeg dela Kosova a jedino je zadržao svoje prisustvo na severu na kome žive gotovo isključivo Srbi (Albanaca je tamo manje od 5%).

U duhu rečenog, odvijali su se događaji od 2008. do danas. Srbija je, malo po malo, prepuštala svoje pozicije i na planu međunarodne odbrane Kosova, pa je sve više država priznavalo tu natovsku kvazidržavnu tvorevinu (danas je priznaje tek nešto manje od njih 80). Završnica tog procesa je otpočinjanje – kao uslova za to da Srbija dobije status kandidata za EU – direktnih pregovora Beograda i Prištine radi tehničke normalizacije odnosa (tj. olakšavanja funkcionisanja kosovske „države“). Ovih dana oni su rezultirali i de fakto priznanjem Kosova od strane režima u Beogradu, uz njegovu nadu da će iz tog procesa biti izuzet sever Kosova, makar dok ne prođu parlamentarni izbori 2012. godine. Međutim, čim se to desilo, usledila je ofanziva Prištine na severu Kosova, podržana od strane NATO-a.


Aktuelna agresija na sever Kosova

Kosovsko-albanska policija i carina, tehnikom munjevitog rata, proteklih dana pokušale su da preuzmu administrativnu liniju („granicu“) između Kosova i ostatka Srbije. Kada Albanci to nisu uspeli, nastupio je KFOR koji je obavio posao koji su njegovi štićenici započeli. No, ni srbski narod na severu nije ostao pasivan. Srbi su masovno izašli na ulice i puteve, te tako izazvali opštu blokadu. KFOR i pripadnici prištinske policije i carine (koje je doveo helikopterima) blokirani su na „granici“ kao i, na putevima koji ka njoj vode, kolone trupa i vozila za snabdevanje koja su krenula ka njoj.  Kao meru odmazde, NATO je „granicu“ proglasio zabranjenom zonom i dao svojim vojnicima ovlašćenje da koriste bojevu municiju protiv svakog ko želi da je pređe, čime je sever Kosova odsečen od ostatka Srbije, sa ciljem da se izazivanjem nedostatka hrane i lekova tamošnji Srbi nateraju na pokornost.

Očito je namera da se prvo vlast Prištine uspostavi na „granici“ da bi potom, uz pomoć KFOR-a i EULEKS-a, bila raširena i na druge delove severnog Kosova. Posle bi, verovatno, usledilo i etničko čišćenje tih krajeva. Srbi su na primeru juga videli šta im se dešava tamo gde Albanci nad njima imaju vlast. Naravno, da se to ne bi desilo i na severu Kosova, srbski narod koji tamo kompaktno živi, rešen je da se sada energično suprotstavi stvaranju preduslova za pogrome. Da li je spreman da tome doprinese i srbski režim? Kako na ono što se trenutno dešava reaguje oficijelni Beograd?

Nesumnjivo, on je iskreno razočaran. Vidi da su za Ameriku svi Srbi jednako loši. Samo je pitanje vremena do kada su upotrebljivi. Onda kada Vašington proceni da im je istekao rok trajanja, spreman je da ih odbaci bez obzira koliko su ga verno služili. A sadašnjem režimu je, nema sumnje, rok pred krajem. Mala je verovatnoća da će opstati i posle narednih izbora, a SAD ne žele da reskiraju da u vezi sa Kosovom sa sledećim vlastodršcima, makar neki od kandidata za funkcije sada obećavali da će biti pokorni. Amerika danas, kada je sigurna da ima kvislinšku vlast u Beogradu, želi da okonča posao koji je otvoreno započela 1999. godine, a posle će već videti kako će nastaviti sa realizacijom politike osvajanja ostatka Srbije.

Nepopravljivi „petokolonaši“
                                                                                                                                                          
Rekli smo da je režim u Beogradu ljut na svoje zapadne mentore, ali to ne znači da je prestao da bude kvislinški. On nema hrabrosti, čak kada je to dubinski i njegov lični interes, da se suprotstavi i stvarno podrži svoj narod na severu Kosova, već se samo, kao uvređeno dete, duri na svoje zapadne „prijatelje“ i demagoški kupuje vreme praznim pričama upućenim narodu da neće prihvatiti nezavisnost Kosova i nedavno nasilno menjanje statusa kvo na njegovom severu. Po tom principu je sada usvojena sterilna rezolucija o nedavnim dešavanjima na Kosovu od strane srbskog Parlamenta.

Neko će reći da Srbi i nemaju drugu mogućnost osim da se načelno, pisanjem rezolucija, odupiru agresoru. To nije tačno. Srbija ne može da pobedi NATO, ali može da mu se suprotstavi. NATO, vojni savez oslabljenog Zapada, ne želi nove ratove već ofanzivno nastupa računajući na srpsku popustljivost. Kada bi mu bilo stavljeno do znanja da će Srbi na severu Kosova biti podržani da se svim sredstvima odupru okupaciji, te kada bi Srbija sprovela odgovarajuće vojne mere na „granici“ kao podlogu spremnosti da interveniše u slučaju da njeni građani budu izloženi teroru, KFOR (maskirani NATO) i njegove albanske sluge, povukle bi se sa Severa Kosova. Javno mnenje zapadnih zemalja nije više spremo da toleriše novi rat u Evropi, niti stizanje kovčega sa telima njihovih vojnika iz Srbije.

NATO trupe ovaj put nisu u vazduhu već u direktnom dodiru sa Srbima, koji su na severu Kosova sa svih strana oko njih. Zato će NATO, ako uz lokalne Srbe i Beograd pokaže zube, „podviti rep“. Naravno, da bi se to desilo, uz unutrašnje delovanje Srbije, potrebno je i njeno energično obraćanje Rusiji i drugim zemljama koje poštuju međunarodno pravo, da je podrže. Ali, u tom kontekstu, i insistiranje da se u skladu sa Rezolucijom 1244. reafirmiše uloga OUN na Kosovu, te da se svi budući  pregovori vode samo pod pokroviteljstvom Saveta bezbednosti u kome Moskva ima pravo veta.

Kvislinški režim, ne treba ni naglašavati, to neće učiniti. On samo pravi patriotsko pozorište kako bi iz krize pokušao da se izvuče sa što manje štete. Ipak, ni to ne radi dosledno da ne bi ozbiljno naljutio zapadne gospodare. Tako je predsednik Srbije, u trenutku dok se nad Srbima na severu Kosova navijaju agresorski oblaci, izjavio da naša zemlja ni u kom slučaju neće ratovati. Znači, ni ako Albanci poubijaju sve preostale Srbe na Kosovu nećemo upotrebiti vojsku! Verovatno, Tadić misli da ona postoji da bi imao predsednički počasni stroj.

Ukratko, vlast, u nadi da će kupiti dalju podršku svojih zapadnih mentora time što im demonstrira da je spremna na svako nacionalno i lično poniženje, za svoj narod priziva nove nesreće. Jer, žrtva koja je klekla pred divljim zverima, kao da ih moli da je dokrajče. Razume se, time Tadić i njegovi saveznici neće obezbediti svoju političku budućnost, ali „nada umire poslednja“. Radi nje su spremni da gaze preko srbskih leševa, i da se prave da oni ne postoje dok naciji pričaju bajke o prijateljskom zapadu koji ne razume stvari pa samo zato pogrešno postupa.


Put spasa: institucionalizovana savezništvo sa Rusijom

Perspektiva režima nije dobra. To je sigurno, ma koliko prodavao dušu i srpsku zemlju. Ali kakva je perspektiva Srba na severu Kosova? Uprkos izdaji Beograda, oni su pokazali odlučnost. Kada je trebalo (i ako zatreba biće ponovo), bili su spremni i silom da se odupru agresiji, a sada primenjuju taktiku masovnog mirnog suprotstavljanja NATO okupatoru. U takvim uslovima ni krvavoj Atlantskoj alijansi nije lako da uguši njihov otpor. Jedno je lagati svoje i tuđe javno mnenje kada se puca na vojnike i civile napadnute države a drugo je objasniti mu zašto se gaze žene i deca koje leže pred tenkovima, kao i nenaoružani ljudi koji svojim telima blokiraju KFOR na tzv. graničnim prelazima.

Srbi će sigurno uspeti da održe kontrolu nad gradovima i selima severa Kosova. Tamo sada neće biti uspostavljena vlast Prištine. NATO se suočio sa narodnim otporom koji nije očekivao. Drugo je pitanje granice. Šta će sa njom biti sada je teško prognozirati, ali mnogo lakše je reći šta je put spasa za Srbiju. Ako njim krenemo povoljno ćemo rešiti i pitanje kontrole administrativne linije sa severnim Kosovom.

Svakome normalnom do sada je moralo da postane jasno da je Amerika naš okoreli neprijatelj. To se  neće promeniti izuzev da sami ukinemo svoju državu i postanemo njeno posmoderno roblje. Zato Srbija ne sme više da bude u stanju vakuma. Do sada je vlast vodila politiku tihih evroatlantskih integracija ali se, zbog odbojnosti naroda prema Americi, formalno držala neutralnosti. Sada je došao konačni čas da Srbija raskrsti sa evro-integrativnim iluzijama i pogrešnom spoljnom politikom, i da se  okrene svom istorijskom prijatelju – Rusiji. Mesto Srbije je, kao što je to krajem 90-ih tražila ali Boris Jeljcin nije bio spreman da prihvati, u svestranom povezivanju sa Moskvom i državama koje su deo njenog vojno-političkog i ekonomskog „kluba“. Srbija – ma koliko je do pre neki dan imalo smisla da se pretvara da joj je trajno opredeljenje neutralnost – treba da teži ulasku u ODKB i sve druge integrativne procese koji se odvijaju oko Ruske Federacije. Nema više vremena za čekanje boljeg vremena za hrabro delovanje.


Uloga i interes ruskog faktora

To je spas za Srbiju, ali korisno je i za Rusiju. Jer, koliko je veliki deo Zapada neprijateljski orijentisan prema Srbiji, toliko je i prema Rusiji. Ako Moskva ne bude igrala ofanzivno, dočekaće ponovo neprijateljski prodor u svoje dvorište. Tiha agresija protiv Rusije nije završena američkim porazom u Gruziji i potiskivanjem iz Ukrajine. To su za Vašington samo porazi u bitkama a ne i u ratu. Zato je za Rusiju dobro da joj Srbija, čiji narod je tradicionalno proruski nastrojen, postane saveznik. Da i ne govorimo da će bez toga, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, biti napadnuti i ruski energetski interesi na Balkanu. Oni koji pokušavaju da osvoje sever Kosova, neće mirno gledati izgradnju južnog toka kroz Srbiju. Ako ne mogu da ga potkopaju u zemljama regiona koje su već ušle u EU, mogu i hoće da spreče da Srbija postane deo Unije (i na to je sračunato izazivanje sadašnje krize), i da u njoj onemoguće njegovu izgradnju.

Srbi su danas, posle strahota koje su doživeli tokom 90-ih kada su bili sami na bojnom polju, politički apatični i podložni manipulaciji od strane propagandne mreže koju je zapad stvorio u Srbiji tokom zadnjih decenija (posle 2000. godine kupio je gotovo sve značajne medije). Međutim, ako bi samo sa 5% sredstava uloženih od strane Amerike i njenih saveznika nastupila Rusija, pa čak i ako bi jasno stavila da znanja da želi Srbiju u svojim integrativnim okvirima, sve bi se promenilo gotovo preko noći. Jedna proruska i nacionalno odgovorna televizija, i malo aktivnija ruska podrška nacionalnim snagama, dovela bi brzo do korenitog unutrašnjeg preokreta u Srbiji.  A tek tada je realan trajan spas i za Srbe na severu Kosova.
                                                                                                                                                          
Ako bi u Beogradu dobili nacionalno odgovornu vlast koja bi uspostavila savezničke veze sa Rusijom, to bi već bilo dovoljno da se NATO, faktički, povuče sa severa Kosova (gde će na zauzetim pozicijama, sa sadašnjom ili njoj sličnom vlašću, ostati i kada zaustavi sadašnju operaciju). Put do oslobođenja njegovog južnog dela neće biti kratak, ali ako budemo energični u nameri da ga pređemo, jednog dana i to će se i desiti. No, tamo gde su NATO-u pozicije slabe, kao na severu Kosova, on neće reskirati sukob sa Srbima ni tako što bi branio ono što je ovih dana osvojio, samo ako vidi da je Beograd odlučan u nameri da ne dopusti da nova faza okupacije ostane dugotrajna.


Evroazijska bitka

Sadašnji režim će se sa njom, u nekoj formi, posle serije sterilnih poteza, pomiriti. Uostalom, on je svojim potezima, tokom nekoliko proteklih godina, za nju stvorio preduslove. Priveo je kraju predaju južnog dela Kosova i Metohije (oko 88% teritorije pokrajine), i tako pozvao na otmicu i severnog njenog ostatka. Zato, ali i iz svih drugih navedenih razloga, preporoda Srbije nema bez njegovog rušenja. Ali, uz uporedo insistiranje na jasnom deklarisanju svih onih koji žele da ga zamene o tome ko su nam neprijatelji a ko prijatelji. Bez okolišenja moraju da kažu da je za nas prvo Vašington sa svojim saveznicima, a drugo, pre svega, Rusija.

Što se nje tiče, srbska patriotska javnost samo može da apeluje na Moskvu da pravi razliku između srbskog naroda i režima, te da prvom pomogne uprkos lika i dela drugog. Poslednji je izdajnički i, kada je već takav prema svome narodu – koji izbornim prevarama i manipulacijom drži pod vlašću – nije ni čudo što nije prijateljski nastrojen prema Rusiji. To Moskvi ne sme da bude smetnja da nađe način da pomogne Srbima na Kosovu. Prvi korak u tom pravcu trebalo bi da bude hitno insistiranje da se ukine nehumana blokada severa Kosova, koja kraj gura u glad i medicinsku katastrofu. Patriotska Srbija, koja će pre ili kasnije izbiti na površinu i povesti zemlju, to će večno pamtiti Rusiji. A ona će, pored toga, i celom svetu demonstrirati svoju obnovljeni moć.

Rusi i Srbi su tradicionalni prijatelji. Svi u svetu to dobro znaju, bez obzira kakav je aktuelni srbski režim. Stoga, gaženje Srbije mnogi će doživeti i kao nemoć Rusije i politike koju je poveo Vladimir Putin. I radi sebe i svoje budućnosti a ne samo Srba, Rusija to ne sme da dopusti. Na Kosovu se bije bitka koja znatno prevazilazi dimenzije i značaj Srbije!