„Knjiga zadržava funkciju produbljivanja i prenošenja sakralnog znanja o čoveku“

Susret s piscima je uvek bio jedan od najpopularnijih događaja na Moskovskom međunarodnom sajmu knjiga (od 7. do 12. septembra). S autorima vredi popričati i ne samo o njihovim književnim novitetima, već i na aktuelne ili filosofske teme. U ovo nas uverava dijalog između Zahara Prilepina i Germana Sadulajeva, čiji su svedoci bili čitaoci.

Obojica autora su među najčitanijima, njihova dela su obeležena prestižnim književnim nagradama. Proza i publicistika obojice je otvorena za tešku socijalnu problematiku. „Moja proza su tablete u čijoj opni je sakrivena istina o „paklu“ današnjice,“ – kaže za sebe German Sadulajev. Ovaj „čudni“ ruski pisac je pola Čečen, a pola Kozak. Čitajući njegove knjige čovek može da sazna mnogo toga o nacionalnom karakteru stanovnika ove severnokavkaske republike.

Na sajmu knjiga German Sadulajev je predstavio zbornik političkih pamfleta i eseja. Njegov kolega Zahar Prilepin je davao autograme na novom romanu „Crni majmun“ koji istovremeno predstavlja psihološku dramu i politički triler. Čitaoci knjiga vole da skupljaju izdanja s potpisima autora za svoju kućnu biblioteku. Oni su vatrene pristalice papirne knjige, koju sve više potiskuju tekstovi na monitorima kompjutera, ridera i ajpodova. Savremeni pisci, naravno, takođe razmišljaju o budućnosti knjige.

Prolazi vreme knjiškog znanja o tome šta je svet, šta je čovek, šta je ljubav, koje je uvek pomagalo ljudima da žive – ubeđen je German Sadulajev. Sad ono ima tekuću prirodu, postoji u obliku sajta koji se svakodnevno ažurira. U savremenom svetu značajan procenat ljudi ne zna da čita s ove tačke gledišta. Njihovo čitanje su nalepnice, sms-poruke. To je degradacija književne kulture kao takve. Varvari su već uništili Rim, ali još nisu izgradili svoje divne gradove. Sve će biti dobro, ali kasnije.

Zahar Prilepin nije tako optimistički raspoložen:

Kategorički se ne slažem s Germanom zato što se u toku poslednjih sedam godina osim beletristikom bavim političkom publicistikom, ekonomskom analitikom, izdavao sam niz novina i političkih sajtova. Skoro sve ovo vreme je potrošeno u prazno, - sa žaljenjem konstatuje pisac. – Zato što je u svakom smislu čitanje romana „Ana Karenjina“ važnije od onoga o čemu se govori u vestima. Nekoliko važnih knjiga utiče na čovečanstvo mnogo više nego sav informacioni prostor i Svetska mreža.

Međutim, možda će se sa vremenom pojaviti i pozitivne strane ove situacije, pretpostavlja German Sadulajev:

Ispostavlja se da se knjige oslobađaju funkcije aktuelnog pragmatičnog znanja. Ono prelazi na druge nosioce informacija i tada će knjiga verovatno zadržati funkciju produbljivanja i prenošenja sakralnog znanja o čoveku, o njegovoj prirodi, o društvu. Knjige čuvaju funkciju osmišljavanja sveta uopšte, zato što tu funkciju ne ispunjava više ništa i niko.

Da li će doći do ove „podele obaveza“ pokazaće vreme. Ali, u svakom slučaju, pisci savetuju da se čitajuknjige, čak i ako to nije u tradicionalnom obliku, već ako su skinute s interneta.