Opravdanje za terevenčenje

 Ko je bio u skupim i prestižnim moskovskim noćnim klubovima, nikada neće zaboraviti tu neponovljivu atmosferu pijančenja i tuge, koja tvori metafizički efekat.

Probivši se kroz kordon obezbeđenja, obučenog u crna odela, kao za sahranu, koje pravi granicu sa spoljašnjim svetom, vi ćete se naći u carstvu, u kojem je se sve može, a istovremeno, ništa nije dozvoljeno. Strogim propisima su zabranjeni svi oblici agresivnog ponašanja, ali vrelo središte svih zadovoljstava, prosto mami na kršenje svih pravila.

Za razliku od svih drugih svetskih noćnih klubova, uz izuzetak amsterdamskih gej-klubova sa crnim sobama za razvrat, moskovski noćni klub poziva u maksimalni provod. Ne na ples radi plesa, ne na stajanje u baru zbog pića, ne u slučajna poznanstva, radi druženja, nego  na stahanovsko premašivanje plana u svim segmentima terevenčenja, do potpunog ludila i zaborava.

Devojke u maksimalno skraćenim mini-suknjama, uz pijane vriske, znojave od plesa i koktela, usađuju se u vašu potsvest, izlaze na površinu i razilaze se po saunama, vikendicama, jazbinama i brlozima. To je važnije od posla, porodice, razuma i životnih ciljeva. Provod — to je najvažnija zanimacija, koja je dostojna prepričavanja i zavisti.

Po uzoru na klubove koji postavljaju kriterijume, radi cela industrija zabave u našem društvu. Razlika je samo u kvalitetu asortimana. Smesa radosti i tuge — to je nacionalni koktel neznaboštva i hrišćanstva, bahanalija i pokajanja. Leva ruka hvata devojke za zadnjicu, desna, ne zaboravlja, da se, na kraju krajeva, prekrsti. Radost i tuga —to nije mirenje verskih protivrečnosti, nego njihov sukob koji uznemiruje dušu.

Nismo iživeli drevne obrede neznaboštva, nego po starom, sa pohotom i kricima, preskačemo vatru i ponosni smo na realnu ili umišljenu avanturu velikog bluda. Čednost se doživljava kao frigidnost, uzdržanost — kao impotencija. Ali, tuga se rađa u samom žaru zabave, izjeda čoveka i uz neobjašnjive muke, provod pretvara u momentalnu životnu dramu.

Čak i oni, koji se nikada nisu mnogo provodili, kriju u sebi te potencijale, i drhte od prizemnih i niskih želja. Nikada mi u svom životu nismo pronašli zlatnu sredinu — ona nam deluje malograđanski. Oligarsi, političari, režiseri, muzičari, zaštitnici prava, snage bezbednosti — svi slojevi našeg društva su okupirani paganskom težnjom za zadovoljstvima.

Vremenom, transformisana, ova strast se ogleda u zadovoljavanju sujete, građenju kula od peska, ili pravih. Pritajena, arogantna, a istovremeno i stidljiva, mašta o raskošu, takođe je odraz našeg neizbežnog neznaboštva. A zavist prema onima, koji su svoje naznaboštvo ostvarili u životu, takođe je odlika neznaboštva. Hrišćanstvo se često čini samo kao ljuska, koji razbija naš nezasiti duh bezobzirne radosti. U drugim zemljama nam brzo postaje dosadno.

Na Zapadu nema tog paganskog žara. On je tamo pod zabranom moralnog vaspitanja, koje je evoluiralo tokom vekova, obrazovanja i osnova hrišćanskog učenja, iako se hrišćanstvo pretvorilo samo u inerciju. Živimo u zemlji sa zapanjujuće pokretljivim moralom, kakvog nema ni zapadno ni istočno od nas. Duboko smo amoralni, spremni na ozbiljno samoopravdavanje, a naša tuga je tuga za idealom, koji nismo dostigli. Ali, njega ni ne treba dostizati. On je — sholastički produkt našeg zakasnelog pokajanja, i naše hrišćanstvo živi u našim krokodilskim suzama.

Da bismo savladali naš večni rascep duše, mi ne tražimo posao, ni sopstvenu odgovornost, nego zaborav. Idemo u noćne klubove, diskoteke, plesne sale, u provod, kao na glavna mesta u našem životu.

Nemamo strpljenja ni snage da se promenimo. Strašno nam je kada savest spava, a strašno nam je i kada se ona probudi.