U Srbiji, tačnije, iznad Srbije, nedostaje samo razvučena šatra na kojoj bi pisalo “Cirkus”. Takve neodgovornosti, lopovluka, neznanja, prosečnosti, bahatosti… ima samo u zemlji Srbiji. To će buduće generacije širom sveta izučavati kao društveno-politički fenomen. U Srbiji je sramota obiti trafiku, ali nije sramota, naprotiv, dokaz je velike sposobnosti, za nekoliko godina od države i naroda ukrasti deset miliona evra.
U Srbiji prostitutke drže predavanja o moralu, a u opštoj propasti i potonuću kao spasitelji nude se isti oni koji su tu jadnu zemlju i uvukli u glib.
U “demokratskoj, slobodnoj, proevropskoj” Srbiji predsednik države – zove se Boris Tadić – odlučuje ko će biti na čelu verske organizacije muslimana. Pomaže mu Ahmet Davutoglu, ministar inostranih poslova Turske. Iste one Turske koju je Kemal Ataturk uspostavio na sekularnim principima, ustavom zadužujući vojsku da interveniše kad god proceni da Turska skreće u verski fanatizam i versku državu.
Politička opozicija u Srbiji odavno ne postoji. Otuda pomoći nema. Narod zblanut i bezbroj puta prevaren ćuti i gleda. Srbsko štampano i elektronsko novinarstvo pretvoreno je u golu propagandu vlasti. Nijedan urednik, novinar, komentator ne sme da javno, na primer, postavi pitanje Tadiću; Kakve ti imaš veze sa događanjima unutar islamske zajednice; Otkud tebi pravo da se mešaš u te odnose? Ili da mu se kaže: Ako si u međuvremenu prešao na islam, ni to ti ne daje pravo da presuđuješ u verskim pitanjima.
Svi ćute pognutih glava. Oni što im život prolazi u nenaprezanju mozga smatraju da je izbor prvog muslimana Srbije u nadležnosti predsednika Tadića. Ako već – misle ovi – postavlja predsednika Vlade, ministre, sudije, tužioce, direktore javnih i tajnih preduzeća… što da ne izabere i muftiju?
Odavno nemam ni najmanju dilemu u vezi sa državničkim poslovima i potezima Borisa Tadića. On ne zna šta radi. Taj čovek je potpuno izgubljen u vremenu i događajima kojima nije dorastao.
Tako ni u ovom slučaju nije svestan posledica svojih činjenja. Učešćem u izboru vođe muslimana Srbije, u poslu gde mu mesto nije, predsednik Srbije otvara još jedna vrata kroz koja će u njegovu državu dopuzati nove ale i nemani. Umesto da je na prvi glas turskog ministra inostranih poslova o potrebi sređivanju stanja u Islamskoj zajednici Srbije odbio svaki razgovor na tu temu, upozoravajući Turčina da se ne meša u unutrašnja pitanja Srbije, Boris Tadić je uhvaćen na bućkalo.
Ili se ja varam? Šta ako je to samo faza u realizaciji nečeg mnogo većeg i opasnijeg za Srbiju? Pre godinu dana “Vesti” su o tome pisale, Tadić je obećao predsedniku Turske izgradnju velikog islamskog centra nadomak Beograda?
Nemam ništa protiv islama, ni protiv Turske, ali me niko ne može ubediti da se saradnja Srbije i Turske treba zasnivati na podizanju džamija i medresa po Srbiji, koje bi Turska finansirala. Ista ona Turska koja je među prvima priznala nezavisno Kosovo. Što ta Turska, ako već želi da pomogne muslimanima Srbije, umesto džamija ne gradi mala i srednja proizvodna preduzeća?
I još nešto: kada je i gde Turska dobila pravo da brine o muslimanima Bosne i Srbije? Muslimani nemaju (kao ni pravoslavci) planetarnog verskog vođu i ko je to, uz čiju saglasnost, odlučio da menja ovu postavku proroka Muhameda?
Podsećam da je Davutoglu prošle godine u Sarajevu izjavio kako će Turska ubuduće svaki napad na Sarajevo smatrati napadom na Istanbul.
Znači li to da su Bošnjaci (doskora muslimani) Turci. Sledi li uskoro slično upozorenje Davutoglua koje će se odnositi na Novi Pazar?
Što se Turske tiče, ovde su stvari kristalno jasne: cilj je da se kroz verski element stavi pod kontrolu onaj deo stanovništva Srbije koji i danas ispoveda veru donetu na sabljama Otomanske imperije. Šta će uslediti nakon toga?
Možda zna Boris Tadić. Ako su mu rekli?
