Masovni i neobični protesti u Španiji

Španski radnici sve češće izlaze na ulice, javljujući vlastima da im se iz dana u dan pogoršava položaj. O detaljima novog masovnog pokreta u komentaru Igora Kudrina.

Prošlog vikenda stanovnici 57 gradova odjednom izašli su na nove manifestacije. Uzrok masovnih protesta je poznat: nezaposlenost, smanjenje plate, složena situacija u oblasti zdravstva i obrazovanja. Istovremeno zemlja preživljava neviđeni porast cena namirnica, saobraćaja, komunalnih usluga.

Iskusni političari odlično razumeju reakciju običnih građana na pogoršanje ekonomske situacije. Nije uzalud to što posle otovorene konfrontacije rukovodioci vlade i opozicije traže uzajamno prihvatljiva rešenja u interesima građana i svoje sopstvene reputacije. Novi premijer Mariano Rahoj, kao dalekovidi čovek, već 50 dana posle dolaska na vlast bio je primoran da zaboravi na svoju oštrinu, pozivajući Špance da podrže reforme koje sprovodi.

Španci, želim da vam kažem da su naše reforme pravedne, inače ih ne bih usvojio. On su korisne, zato što stupivši na snagu, učiniće vaš život boljim i dostojnijim. Shvatam da se nikome to ne dopada, ali poštujem tuđe mišljenje. Ipak ponekad nema izlaz. Sve što mi činimo, činimo radi Španaca i poboljšanja njihovog života. Kada naše reforme ne bi imale perspektivu, ne bismo ih predlagali.

Ipak Španci sa svojim neiscrpnim osećanjem za humor za razliku od Grka i Italijana nalaze vrlo neobične, čak i rizične metode borbe protiv iskušenja koja su ih zapljusnula. Da uzmemo na primer parolu koja se rodila prvo u Madridu i Barseloni, a zatim je prešla i u druge gradove: Ne plaćam. To znači da su potomci Sanča Panse dovedeni do očaja stalnom skupoćom počeli da se upuštaju u otvorene trikove i obmanjivanja. Zauzimaju prazne zgrade, ne plaćaju stanarinu i komunalne usluge, što je svojevrsna osveta bankama i rentijerima koji se bogate. Pred očima se rađa i druga neobična navika. Određeni deo stanovnika, prezrevši pravila časti i kršeći zakone, trudi se da ne plaća karte za gradski prevoz koje su veoma poskupele. I to ne zbog cicijaštva.

Kao čovek koji je živeo u Madridu 10 godina mogu da kažem: nikada nisam video da kondukteri love u autobusima i metrou putnike bez karte. Jednostavno čast i vaspitanje nisu dozvoljavali putniku da bude uhvaćen i da se osramoti pred strogim kontrolorom. A sada na ošte čuđenje švercovanje ulazi u naviku, čak i strogi inspektori ponekad opraštaju onima koji se švercuju. Oni znaju: ljudi ne varaju zbog tvrdičkuka, već zbog lošeg života. I čuvari zakona su počeli da saosećaju. Odbijanje putnika, "Neću da platim", stvorilo je odgovor koji zvuči kao opravdanje onog koji krši poredak: Neću da zaustavljam.

Naravno, vlasnici kuća i saobraćaja, znači i vlada, snose gubitke. Ipak moraju da trpe. Raspoloženje ljudi je takvo da mogu da se odluče na juriš na zgradu, na namerno zaustavljanje saobraćaja. To će povući za sobom konflikt sa policijom, što će se nehotice odraziti na odnos Španaca prema vladi Marijana Rahoja.