Irak: ni rat, ni mir

Uoči devetogodišnjice početka vojne operacije u Iraku koja pada na 20. mart, u prestonici Bagdada je živo. Istina, ne povodom godišnjice – za nedelju dana u Bagdadu će biti održan samit Lige arapskih država, kao i sastanci ministara inostranih poslova i ekonomije. Irak se vraća mirnodopskom životu, što treba da pokaže samit. Pitanje je u tempu povratka.

Poslednji američki vojnik napustio je Irak krajem decembra 2011. Ipak od svih govora izrečenih tim povodom, tako i nije postalo jasno da li se američke trupe vraćaju sa pobedom, da li su dostignuti ciljevi, da li su onemogućene pretnje o kojima je govorila ranija američka administracija. I što je najvažnije, kakav su mir ostavili iza sebe Amerikanci u Iraku.

Zvanični uzrok intervencije u Iraku bile su bojazni administracije Džordža Buša da režim Sadama Huseina proizvodi oružje za masovno uništenje. Istina, inspektori UN koji su nekoliko godina proveli u Iraku uoči rata, nisu mogli da nađu tome potvrdu. U mnogome zbog toga UN nisu dale pristanak na vojnu operaciju protiv Iraka. Aktivno protiv nje je istupala Nemačka, Francuska i Rusija. Ipak, SAD su formirale antiiračku koaliciju, i 20. marta 2003. godine mimo povelje UN započele su vojnu intervenciju u Iraku.

Zatim je predsednik Buš priznao da je bio potresen lažnim obaveštajnim podacima o oružju za masovno uništenje. Realnost je takva da sam poslao američke trupe u boj u velikoj meri na osnovu obaveštajnih podataka koji su se ispostavili lažnim. Bio sam šokiran i razjaren kada nismo našli oružje, pisao je on u svojim memoarima.

Ova priča koštala je Ameriku reputacije. Mogla bi da je popravi demokratizacija Iraka, ali zemlja nije postala ugledna demokratija za Bliski Istok. Naprotiv, kako su i predviđali mnogi eksperti, u zemlji je započeo međukonvesionalni sukob i aktivizacija ekstremističkih grupa.

Bez obzira na veliko smanjenje sastava ambasade SAD u Bagdadu, predstavništvo CIA-e ostaje neprikosnoveno. Naprotiv, njegova aktivnost treba da bude uvećana. Saradnici američke obaveštajne službe će se koncentrisati ne samo na praćenje situacije u Iraku i na njegovo rukovodstvo, već i na presecanje delatnosti Al-Kaide. Sa druge strane, američke trupe koje održavaju poredak u zemlji, smenile su strukture najamnika iz redova privatnih vojnika i kompanija za obezbeđenje. Ipak, reda to nije donelo.

Al-Kaida, osetivši se povoljno u političkom haosu posle pada totalitarnog iračkog režima, postala je tamo osetni politički faktor. Samo ove godine ona je preuzela na sebe odgovornost za seriju terorističkiha ktova izvršenih istovremeno u 12 gradova, u čemu je poginulo 60 i ranjeno preko 225 osoba. Ukušno od terora u zemlji u februaru poginulo je 91 lice. Još dve snažne eksplozije su zabeležene prošlog utorka.

Iračka vlada je primorana da preduzima mere na jačanju kontrole rada privatnih kompanija za obezbeđenje, koje bagdadske vlasti smatraju kao gigantsku armiju koja preti stabilnosti zemlje. U Iraku je registrovano 109 firmi za obezbeđenje, u kojima radi preko 36 000 ljudi. Pri čemu veći deo njih je dat strancima. U februaru u parlament je bio unet nacrt zakona koji predviđa dodatna ograničenja delatnosti ovih kompanija, smanjenje njihovog broja i brojnosti personala.

Nejasno je u kojoj meri će poći za rukom da se razori ovaj začarani krug. Radi se o tome što će Al-Kaida i druge ekstremističke sunitske grupacije nastaviti borbu ne samo protiv stranih plaćenika, već i šiitske vlade. Šiiti ne ostaju dužni. U centru političkog života Iraka je pitanje sunitskog potpredsednika Iraka Tarika Hašimija, koga pristalice premijera Nurija Malikija i niz drugih šiitskih političkih poslenika optužuje za saradnju sa terorizmom. Sam Hašimi je požurio da se sakrije na teritoriji kurdske autonomije i sve poriče. Nejasna je sudbina i zamenika predsednika vlade, sunita Saleha Mutlaka, koga je Maliki u decembru 2011. odstranio sa dužnosti. Slabost izvršne vlasti koja balansira na ivici vladine krize, izazvane sukobom sunita i šiita, postepeno postaje glavni faktor nestabilnosti u zemlji.

Na samitu Lige arapskih država u Bagdadu, gde će se verovatno razmatrati u prvom redu sirijski problem, aktualni problemi Iraka, čija rešenja je teško prognozirati, mogu da budu upozorenje za pristalice vojne intervencije. Moguće da će u te svrhe koristiti i primer posleratne Libije, zemlje koja je bila domaćin prethodnog samita Lige 2010. godine. U ulozi domaćina nastupio je Moamer Gadafi.