Obala utopije Aleksandra Hercena

Uvek u pokretu! Takva je deviza potpuno odgovarala životu i sudbini Aleksandra Hercena. Šestog aprila navršava se 200 godina od rođenja ovog istaknutog ruskog filozofa, pisca i revolucionara.

Lider društveno-socijalne misli 19. veka proglašen je u Evropi za najboljeg publicistu. To je jedna strana Hercenovog lika i sudbine. Druga je sledeća: vanbačno dete kojem je otac morao da da izmišljeno prezime – od nemačke reči „herc“ – srce. Proteran, proganjan od strane carskog režima, prvi ruski disident koji je pokušao da rasklima rusku državnost iz inostranstva, kuda je optupovao 1847. godine.

Nasiljem i terorom može se samo raščistiti mesto. Ali ne može se ništa stvoriti, smatrao je Hercen. I zato sa radikalima, tvrdi književni kritičar Ljudimila Saraskina, nije mogao da uspostavi odnose.

Zašto su se od Hercena okrenuli teroristi? Zato što je već sredinom 60-ih godina 19. veka Hercen bio za njih slab, neefikasan. Ako se u vreme Hercena smatralo da je reč revolucionarno delo, teroristi su hteli dinamit, hteli su bombu. Odmah posle Hercenove smrti ruski teror se prosto razlio kao more.

Hercen je bio materijalno obezbeđen čovek, nasledio je posle očeve smrti njegovo imanje sa kmetovima. Ali kmetove je morao da proda kako bi u inostranstvu izdavao svoje časopise i branio u njima slobodu istih tih kmetova. Novac je bio neophodan i z abezbedan život, na koji je Hercen privikao, i što je najvažnije za finansiranje Slobodne ruske štamparije, koja je između ostalog izdavala čuveno Zvono – prilog almanahu Polarna zvezda. Zvono će biti posvećeno samo ruskim interesima, sve će otići pod Zvono: nesuvisla naredba, pljačka ili glupost Senata, sve smešno, kriminalno, zlonameno – sve, zato se obraćamo sunarodnicima koji dele našu ljubav prema Rusiji, i molimo ne samo da slušaju naše Zvono, već i sami da zvone u njega.

Pred odlazak u insotranstvo Hercenu se činilo jasno da je za nepravednost državnog uređenja kriva ruska okoštalost, odsustvo slobode u svim segmentima društva, ali i Evropa je donela razočaranja, od kojih je glavna bila buržoasko-demokratska revolucija 1848. godine u Francuskoj. Trijumf slobode pretvorio se u surovost i nasilje. I opisujući sve to, a Hercen je video revolucionarne događaje sopstvenim očima, on kaže: Znam da će moj pogled na Evropu naići kod nas na ružan prijem. Sebi za utehu želimo drugu Evropu i verujemo u nju onako kako hrišćani veruju u raj.

U sovjetsko vreme Hercenova figura je tumačena vrlo primitivno – kao preteča revolucionara komunista. U novoj Rusiji interesovanje za tog publicistu i mislioca je presušilo. Preporod je stigao neočekivano iz mesta odakle se u svoje vreme razlegao zvuk Zvona pisca buntovnika. Britanski dramaturg Tom Stopard napravio je dramu o Hercenu Obala utopije. Ova formulacija vrlo je bliska današnjem pogledu na Aleksandra Hercena u Rusiji.