Borba za pravdu

 Hapšenje negdašnjeg visokog hrvatskog funkcionera Josipa Boljkovca, pod optužbom da je kao komunista počinio niz ratnih zločina tokom Drugog svetskog rata, preko noći je aktuelizovalo istu temu i u Srbiji. ''Hoće li Srbija da hapsi ljude poput Jove Kapičića'', pisao je ''Pres'' 3. novembra, da bi sutradan konstatovao žalosnu činjenicu: ''Krcunove legije izbegle pravdu''.

U mini anketi ovog dnevnika, svi su se izjasnili u korist pravde, ali samo ''na prvu loptu''. Tako je portparol Tužilaštva za ratne zločine, Bruno Vekarić, pružio odličan primer govora u maniru ''jeste, ali, međutim...'' Evo njegove izjave:

''Većina ilegalnih streljanja je bila posle rata, ali mi u nekim slučajevima pomažemo logistički. Svaki slučaj ratnog zločina za koji postoje dokazi biće procesuiran, ali važno je da se otkrije i valjana dokumentacija''

Ilegalna organizacija može da strelja samo ilegalno, dok su ubistva većinom počinjena pre 13. maja 1945, tj. dok je rat trajao, ali uopšte nema potrebe ulaziti u te, uslovno rečeno, detalje. Jasno je da od izvođenja komunista na sud nema govora, jer je vlast (neo)komunistička.

Međutim, ovo je prilika da se podsetima kako je krivičnih prijava za ratne zločine protiv komunista već bilo, i to sa dokazima i svedocima, ali da su one uvek odbijane.

Prve krivične prijave protiv komunista imao je čast, ili bolje rečeno nepriliku, da podnese potpisnik ovih redaka, još početkom 1991. godine. Bio je to logičan sled akcije o otkrivanju zločina ''novih vlasti'', pokrenute u časopisu ''Pogledi'' proleća prethodne, 1990. godine. Objavljene članke, sa imenima svedoka, nešto dokumentacije, naznačenim mestima masovnih grobnica, i sl, predali smo advokatu Milanu V. Tišoviću. On je napisao krivične prijave, koje je, uz overu pečatom ''Pogleda'' i sa potpisom odgovornog lica (to sam, dakle, bio ja), poslao nadležnim sudovima.

Najpre su poslate tri krivične prijave: protiv Milovana Đilasa, tada jedinog živog člana prve ratne postave Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba takozvane ''Narodnooslobodilačke vojske'', i protiv još desetorice partizana, tada članova Subnora, iz Kruševca i Čačka. Sve prijave su objavljene u ''Pogledima'' od 9. februara 1991. godine. Ovo su izvodi iz prijave protiv Đilasa:

''Okružno javno tužilaštvo Titograd

Podnosilac prijave 'Pogledi' - Kragujevac, koje zastupa advokat Milan V. Tišović

KRIVIČNA PRIJAVA

protivu:

Milovana Đilasa, penzionera, nastanjenog u Beogradu.

Radi:

Izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz čl. 142. KZ SFRJ.

Imenovani je bio aktivni učesnik rata od 1941. do 1945. godine. Bio je u najužem rukovodstvu organizatora istoga. Direktno je učestvovao u donošenju odluka po kojima su likvidirani viđeniji ljudi i domaćini koji su shvatili besmislenost ubijanja u prvom redu braće po veri a zatim i ostalih ljudi koji nisu hteli prići pokretu kome je imenovani pripadao. Za bavljenja u rodnoj Crnoj Gori izvršio je direktno ili posredno takva zlodela da je u narodu ostala kletva 'Da Bog da ti Đilas sudio'. Ova kletva najbolje pokazuje kakav je sudija imenovani bio. Od tog njegovog 'sudovanja' ostalo je mnogo grobova i punih jama u koje su žrtve 'najhumanijeg i slobodarskog pokreta' bacane...''

Potom su opisani pojedinačni slučajevi, za koje je postojala osnovana sumnja da se mogu dovesti u vezu sa Đilasom.

U prijavi poslatoj u Kruševac, stajalo je:

''Okružno javno tužilaštvo Kruševac

Podnosilac prijave 'Pogledi' - Kragujevac, koje zastupa advokat Milan V. Tišović

KRIVIČNA PRIJAVA

protivu:

Miodraga Tripkovića, zvanog ''Madža''

Raše Lepenca

Milana Lukovića

Lazara Trifunovića

Vlade Bajčevića

Dragoljuba Popovića

Marka Mesića

Desimira Milosavljevića

svih iz Kruševca.

Radi:

izvršenja krivičnih dela ratni zločini protiv civilnog stanovništva iz čl. 142 KZ SFRJ i ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz čl. 144 KZ SFRJ.

Kao i svaki drugi grad u Srbiji i Kruševac je imao žrtava koje su okupatori pobili bez ikakve krivice. Računa se da je do oslobođenja grada streljano oko 870 građana Kruševca i okoline i to najviše četnika, Cigana i Jevreja.

Međutim, po oslobođenju grada, a Kruševac je oslobođen 14. oktobra 1944. godine, broj nevino streljanih Kruševljana je neuporedivo veći i neshvatljiviji, jer te ljude nije streljao okupator ili neprijatelj, već su to činili njihovi 'oslobodioci', pripadnici partizanskih jedinica...''

Posle opisa pojedinačnih slučajeva, na kraju krivične prijave stoji:

''- da se protivu u ovoj prijavi naznačenih lica pokrene postupak radi utvrđivanja njihove odgovornosti za dela zbog čijeg izvršenja se stavljaju pod sumnju,

- da se o pokretanju postupka upozna javnost radi prijavljivanja streljanih lica i prikupljanja drugih podataka vezanih za navode iz ove prijave,

- da se kao svedoci saslušaju: Vasilije Dimitrijević iz Kruševca, Vlasta Popović iz Bele Vode, Dušan Novaković iz Kruševca, Milan Petrović iz Kruševca, Milorad Branković iz Kruševca.

- da se po okončanju istražnog postupka podigne optužnica kod Okružnog suda u Kruševcu''.

Ovo su izvodi iz prijave poslate u Čačak:

''Okružno javno tužilaštvo Čačak

Podnosilac prijave 'Pogledi' - Kragujevac, koje zastupa advokat Milan V. Tišović iz Kragujevca

KRIVIČNA PRIJAVA
protivu:

Obrada Savkovića iz Čačka

Pantelije Vasovića iz Čačka

zbog:

krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz čl. 142 KZ SFRJ.

Mnogi ljubitelji fudbala i vatreni navijači nisu znali da njihovi ljubimci pripreme za odlučujuće susrete vrše nad kostima nevino stradalih ljudi iz Čačka, Ljiga, Kragujevca, Valjeva i drugih mesta Srbije streljanih bez ikakve krivice na pomoćnom igralištu FK 'Borac'... Tako su između ostalih ubijeni i David Maršunović, opštinski delovođa, Boško Jestrović, sveštenik Tucović i mnogi drugi...
Ovaj zločin, kao i svi drugi, ne sme biti zaboravljen i preko njega se ne sme i ne može preći, a to što do sada niko nije hteo ili smeo da zahteva da se ovaj zločin razjasni, te počinioci kazne, drugo je pitanje. Osnovno i jedino pitanje je da li je trebalo čekati 50 godina da istina izbije na svetlo dana. 
Vršeći svoju funkciju zbog koje su i nastale, ove novine imaju obavezu i pravo da

p r e d l o ž e

- da se protivu imenovanih pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti u izvršenju dela koje im se stavlja na teret.

- da se o pokretanju postupka obaveste sredstva informisanja radi prikupljanja novih podataka o žrtvama i drugim izvršiocima dela.

- da se u postupku istrage kao svedok sasluša Slavko Tomašević iz Čačka.

- da se od Fudbalskog kluba 'Borac' odmah zahteva obustava svake upotrebe pomoćnog igrališta.

- da se protivu imenovanih po završenoj istrazi podigne optužnica kod Okružnog suda u Čačku''.

U uvodniku sledećeg broja ''Pogleda'', od 22. februara 1991, tema su bila preteća pisma, koja smo inače redovno dobijali. ''Posle velike pobede SPS-a, nećemo Vam dozvoliti da pišete svašta o srbskim komunistima i o drugu Miloševiću'', pisao je izvesni penzionisani pukovnik, dodadjući: ''Srbski narod dobro zna šta je sve dobro Tito uradio za Srbiju''. Pisama podrške uvek je bilo mnogo više. ''Čitajući sve ove strašne istine koje nam otkrivaju 'Pogledi', pitamo se kako je bilo moguće da smo sve ove godine vinovnike ovih zločina trpeli među nama'', pisao je Miroslav Marković iz Beograda, dok se advokat Dragoljub Tomić iz Ražnja zalagao za ''proterivanje sugrađana krvavih ruku''.

Glavna vest našla se na naslovnoj strani: ''Pogledi tuže komunističke ratne zločince: odbačena prva prijava - poslate nove''. Naime, iz Okružnog javnog tužilaštva u Čačku već nam je bilo stiglo pismo, sa petokrakom zvezdom u sredini, u kome je stajalo:

''Okružno javno tužilaštvo

KT. 2/91.

7.2.1991.

Čačak

NIP ''Pogledi'', Kragujevac

Obaveštavamo vas kao podnosioca prijave, da smo danas odbacili vašu krivičnu prijavu kojom ste prijavili Obrada Savkovića i Panteliju Vasovića, oba iz Čačka, zvog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz čl. 142. KZ SFRJ, pošto smo ocenom navoda u prijavi i podataka do kojih su došli i drugi državni organi, zaključili da ne postoje osnovi za sumnju da su prijavljena lica izvršila prijavljeno ili neko drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti''.

Faksimil ovog pisma objavljen je na naslovnoj strani, dok sam na 37. strani dao prigodan komentar. Ukratko, pisao sam da nećemo odustajati, da naši reporteri i dalje obilaze Srbiju, da svakodnevno dobijamo nove poziva, a da advokat Tišović i dalje piše krivične prijave. Poslednja rečenica ovog komentara glasila je: ''Da li će crveni zločinci odgovarati pre pada Socijalističke partije''?

Na istoj strani objavljena je još jedna krivična prijava:

''Okružno javno tužilaštvo Kragujevac

Podnosilac prijave: 'Pogledi' - Kragujevac, koje zastupa advokat Milan V. Tišović iz Kragujevca

KRIVIČNA PRIJAVA
protivu:

Mijalka Todorovića zvanog 'Plavi', rođenog u selu Dragušice, sada nastanjenog u Beogradu

zbog:

krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz čl. 142 KZ SFRJ.

Imenovani je jedan od najpoznatijih učesnika zadnjeg rata na području Šumadije i u njemu je narod ovoga kraja očekivao pravog oslobodioca. Međutim, nadanja toga naroda dovedena su u sumnju kada je imenovani na prvom mitingu, održanom dan po oslobođenju Kragujevca, taj isti narod prekorio kako je dao malo žrtava u borbi. Taj njegov prekor bio je podstrek ili nalog njegovim potčinjenima da krenu u hajku za prikupljanje mladih i ratu nevičnih mladića koji su poslati na Sremski front odakle se nisu nikada vratili.

Imenovani je i drugi put izneverio nadanja naroda, a pogotovu narod njegove Gruže, kada je dan pred oduzimanje zemlje seljacima u njegovom kraju nagovorio oca i braću da se izdele i tako se spasu od oduzimanja 'viška zemlje', jer je njegov otac imao oko 30 hektara zemlje, pa bi mu sva površina iznad 10 hektara bila oduzeta. Na taj način imenovani je najbolje objasnio buduće ponašanje 'oslobodioca' u ovoj zemlji.

Tragedija naroda Kragujevca svima je poznata. Svima su poznate Šumarice i broj u njima streljanih. Jauci, leleci i naricanja trajali su u Kragujevcu sve do kraja rata. Ali, kraj rata nije značio i prestanak toga. Nastavili su se sve do 1947. godine. Razlog tome treba tražiti u uništavanju svoga naroda u 'Kapislani', koja je locirana iza zidina današnje 'Zastave'. Tamo, iza tih zidina, bezrazložno je streljano preko 2.000 ljudi. Nikada im nije suđeno i nikada njihova krivica nije utvrđena ili dokazana...

Streljanja u Ќapislani' nisu pošteđeni ni maloletnici. I oni su nešto zgrešili kod 'oslobodilaca'. Tako je život izgubio i Jova Dinić, zvani Ѓrof'. Sva njegova krivica bila je ta što se zamerio nekom oznašu i to na fudbalskom terenu. Život je izgubio i šesnaestogodišnji Živa Kovanović, samo zato što je njegova porodica bila bogata. Bane Nikolić streljan je samo zato što je bio zgodan pa je za vreme rata preoteo devojku nekom skojevcu. Pura Kojić je izgubio život zbog bogatstva porodice...

U vreme streljanja u 'Kapislani', a to je trajalo sve do 1947. godine, strah je vladao u Kragujevcu, a sve što se dešavalo odvijalo se po zamisli tadašnjih aktivista, koji su bili odgovorni imenovanome i Nemanji Markoviću...''

Naslovne strane pomenuta dva broja ''Pogleda'' možete videti ovde:

https://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=247042#247042

Sve krivične prijave bile su odbačene, većinom bez obrazloženja. A onda je usledio niz krivičnih prijava protiv glavnog i odgovornog urednika, zbog verbalnog delikta (zloglasni član 133 Krivičnog zakonika SFRJ) i zbog klevete putem štampe. Sem tuženih, tužili su i mnogi partizani (subnorovci) pominjani u reportažama ''Poleda''. To je trajalo godinama. Ipak, ni jednom nisam osuđen. Sudovi nisu mogli da sude za ratne zločine, ali s druge strane nisu hteli da osude ni nekog ko se zalaže za njihovo otkrivanje.

Novo poglavlje u ovoj priči nastupa posle ''oktobarske revolucije'' 2000. godine. Preciznije rečeno, mnogi su misli da nastupa novo poglavlje, pa su počele da se ređaju krivične prijave protiv komunista. Ali, sudovi su ih i dalje uporno odbacivali. I tako je ostalo do danas.

Karakteristična je tužba koju je 2004. godine podneo advokat Rade J. Janković iz Boljevca protiv Miodraga Cojića i Vase Friškovića. Pravno gledano, slučaj je bio veoma jednostavan, jer su se Cojić i Frišković u ''Ilustrovanoj politici'' otvoreno hvalili svojim ''podvigom'': ubistvom 47 osoba u potoku Zmijanac. U tužbi su navedena imena svih 47 žrtava, kao i tačno mesto masovne grobnice. I ništa. U ''Pogledima'' za jun 2004. godine, advokat Janković je ovo prokomentarisao sledećim rečima: ''Njih štite razne službe i udruženja, 'reformisane' institucije 'novog srbskog poretka' (sudovi, tužilaštva, policija) u kojima njihova deca, unuci i ideološki istomišljenici još uvek vode glavnu reč''.

Posle 5. oktobra 2000. godine došlo je, zapravo, do jedne neobične pojave: dece, unuka, sestrića, bratanaca... partizana, oznaša i udbaša bilo je mnogo više, kako na vlasti, tako i na čelima tzv. nevladinih organizacija, nego ranije, u vreme vladavine Socijalističke partije. U vrhu SPS-a niko nije imao iole značajan crveni pedigre, a u JUL-u je to bila Mirjana Marković. Međutim, pedigre nivoa Mirjane Marković imalo je barem pet novopečenih lidera, a ''običan'' crveni pedigre imali su govoto svi.

Izgleda da ih je, ipak, neko smišljeno birao i okupljao. Razlog je jednostavan: oni su najveća garancija sprovođenja politike ''novog poretka'', koja u Srbiji podrazumeva proces koji oni nazivaju denacifikacijom. Jer, prema (neo)komunističkoj teoriji, svako ko brani srbski nacionalni interes je fašista.

Istovremeno, ovim izborom je sprečeno sprovođenje procesa neophodnog posle duge vladavine komunista: deboljševizacije. Osnovni element deboljševizacije svakako je kažnjavanje odgovornih za masovna ubistva.  (''Sloboda'', Čikago, 10.11.11.)