Polarni zadaci ruske flote

Među značajnijom obukom oružanih snaga Rusije u toku poslednjih godina posebno treba obratiti pažnju na aktivizaciju RM u Polarnom krugu. Obuka velikih razmera Severne flote u Barancevom i Karskom moru, pohod krstarice „Petar Veliki“ u istočni deo Severnog Ledenog okeana i obuka za koju se priprema Tihookeanska flota u priarktičkoj zoni predstavljaju još jedan korak na obnavljanju stalnog prisustva Rusije u Arktiku.

Ko vlada Arktikom?

Odgovor na ovo pitanje nije tako očigledan kao što može da izgleda. S jedne strane, postoje granice teritorijalnih voda i ekonomske zone utvrđene međunarodnim pravom, sporne zone regulisane dvostranim i višestranim sporazumima i uslovi za njihovu eksploataciju. S druge, bogatstvo Arktika se danas ne koristi čak ni 1% od potencijala. A tačke gledišta arktičkih i priarktičkih zemalja na pripadnost zona van granica teritorijalnih voda i ekskluzivnih ekonomskih zona se veoma razlikuju.

U ovim uslovima o jačanju i obnavljanju vojne infrastrukture u Polarnom krugu razmišljaju praktično sve zemlje koje se s njim graniče. Velike obuke su sprovodile i sprovode, kako zemlje NATO, tako i Rusija. Međutim, Rusija u ovoj trci ima određenu prednost. Posedujući Severni pomorski put, najjaču ledolomačku flotu i veliku vojnu grupaciju, čiju osnovu čini Severna flota, Rusija raspolaže najznačajnijim transportnim i vojnim mogućnostima u regionu. Iako su oni mnogo smanjeni u poređenju sa sovjetskim periodom. Treba istaći da su severni posedi Rusije najviše nastanjeni. U ruskom Polarnom krugu živi više ljudi nego na prostorima svih polarnih zemalja zajedno, a Murmansk i Noriljsk zauzimaju prvo i drugo mesto po broju stanovnika na spisku priarktičkih gradova.

Neophodan razvoj

Ova baza je sama po sebi solidna, ali van granica nekoliko manje-više osvojenih rejona ruski Arktik ostaje isto toliko beživotan kao i ostrva kanadskog arktičkog arhipelaga. Ovakva situacija predstavlja izvor potencijalnih problema u uslovima kad resursni i transportni potencijal Arktika privlači sve veću pažnju. Ovo se posebno tiče Severnog pomorskog puta – njegova normalna eksploatacija, koja postaje moguća zahvaljujući sve većem smanjenju površine polarnog leda, vrlo je teška zbog nedostatka infrastrukture duž priobalja. „Vise u vazduhu“ i ruska obrazloženja prava na kopno ispod mora van granica isključive ekonomske zone, kojima su očigledno potrebne jači argumenti, nego naučni članci i ekspedicije.

Razvoj vojne infrastrukture u Polarnom krugu je potreban sam po sebi, a u ovim uslovima je realno sredstvo za „restartovanje“ osvajanja regiona u celini. Ukoliko Ministarstvo odbrane Rusije uspe da obnovi sistem baziranja i navigacione podrške duž Severnog pomorskog puta, to će postati veliko dostignuće. Na osnovu njega moći će da se razvijaju i civilni projekti. Imajući u vidu specifiku regiona i vrednost radova ovi projekti još u fazi izrade treba brižljivo da budu povezani s odgovarajućim radovima vojnika: treba zasebno stvarati nezavisnu civilnu i vojnu arktičku infrastrukturu Rusija danas sebi ne može da dozvoli. Arktik igra veliku ulogu u odbrambenoj sposobnosti zemlje. To je potreba za zaštitom polarnih prostora Rusije. Osim toga, obnavljanje radiolokacionog polja u Polarnom krugu i lociranje snaga RV i RM predstavlja dobar adut i u slučaju da Rusija i SAD ne budu mogle da postignu konsenzus u vezi s pitanjima razvoja sistema za protivraketnu odbranu i pitanjima ograničenja strateškog ofanzivnog naoružanja u vezi s tim. Kao što je poznato, kroz Arktik vodi najkraći put između Rusije i SAD. I vojni značaj regiona je vrlo teško proceniti s ove tačke gledišta.

Ilja Kramnik,