Patrijarh na Univerzitetu „Lomonosov“: o Rusiji, Zapadu, Crkvi i državi

Kako da Rusija izabere svoj put? Treba li (i u čemu konkretno) da se orijentiše na Zapad? Šta je to moralni zakon i kako se on kosi sa državnim zakonima? Govori patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril.

Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril je prošle nedelje primio titulu počasnog doktora Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov“ (MGU). Predstavljamo nekoliko nekoliko najzanimljivijih citata iz patrijarhove besede.

O budućnosti Rusije

Svaka izgradnja počinje od projekta... Jedan od problema našeg društvenog života je upravo odsustvo predstave o budućnosti. Ljudi rado izražavaju svoje nezadovoljstvo današnjim stanjem, ali mnogo im je teže da definišu stanje u kakvo bi zapravo želeli da pređu iz ovog sadašnjeg, kakvu zemlju bi hteli da izgrade. Naravno, mnogi stručni kolektivi imaju konkretne ciljeve i zadatke: da izgrade puteve, ili čitave gradove, da podignu poljoprivredu na viši nivo, i uopšte da razviju ekonomiju. Ali nije reč o pojedinačnim granama, pa čak ni o formalnom uređenju života u zemlji. Reč je o slici zemlje koju želimo da izgradimo.

O tradiciji i istorijskom otpadu

Dan ljubavi na ruski način
8. jula u celoj Rusiji će se proslaviti Dan sv. Petra i Fevronije - Dan porodice, ljubavi i vernosti. Za razliku od zapadnog praznika zaljubljenih, dana sv. Valentina, ruski praznik stavlja akcenat na druge aspekte ljubavi.

Današnji ljudi, pogotovo mladi, često izražavaju nedoumicu, pa čak i skepticizam kad čuju reč „tradicija“. „Tradicija“, „tridicionalista“, „tradicionalan“ – te reči se dovode u vezu sa nečim što je davno prošlo, što više nije potrebno, što nam smeta. Međutim, tradicija nije sećanje na prošlost, ona je način prenošenja vrednosti iz naraštaja u naraštaj. Čak i onaj student koji se najviše gnuša tradicije, ipak studira po udžbeniku koji nisu pisali njegovi vršnjaci, nego čovek koga možda već odavno nema među živima.To ne znači da tradicija treba da čuva sve što je pripadalo prošlosti. Mi ne čuvamo otpad, nego ga bacamo. U svome životu i radu čovek proizvodi mnogo toga što mu neće biti potrebno u budućnosti. Ali prave vrednosti se čuvaju pomoću tradicije, drugog načina nema. Zato mislim da je potrebno imati krajnje ozbiljan odnos prema shvatanju tradicionalnog načela u životu društva.

O kopiranju Zapada

Evropska civilizacija, čiji deo je i Rusija, ima dva kamena temeljca: to su grčko-rimska tradicija filozofskog osmišljavanja sveta i biblijsko otkrovenje. Stvaralačku sintezu jednog i drugog nalazimo kod ranohrišćanskih pisaca prvog milenijuma, koje nazivamo svetim ocima. Pojedini autori su tu tradiciju gajili i u Srednjem veku. Takvu sintezu je podržavao i obrazovni sistem Rimske imperije, kako u njenom zapadnom, tako i u istočnom delu – Vizantiji. Mesto u kulturnoj tradiciji imperije Romeja obezbeđeno je Rusiji upravo zahvaljujući pravoslavlju i učenosti koju je ono širilo.

Kada nam govore o „evropskom putu“ razvoja, gotovo uvek imaju u vidu kopiranje i podražavanje zapadnih političkih i kulturnih modela. Ali podražavanje i kopiranje je uvek lošije od izvornika, jer u njemu nema originalnog načela, nema pravog stvaralaštva. I zato, graditi civilizaciju na osnovu podražavanja znači determinisati razvoj tako da on po definiciji uvek zaostaje za onima u čijim rukama je original. Opasno je kad odraslog čoveka neko mora da vodi. U mladosti i detinjstvu je to neophodno, ali kada čovek odraste, onda više nema potrebu da bude vođen, onda se otkriva potencijal njegove slobodne ličnosti.

Važno je shvatiti da istinski evropski put ne podrazumeva kopiranje onoga što je tuđe, nego sagledavanje svojih sopstvenih evropskih korena i vraćanje tim korenima u novim kulturnim i istorijskim okolnostima. Sve što je rečeno može se, između ostalog, primeniti i na izgradnju države.

O univerzitetima

Obzirom da sam ja svoj put u Crkvi počeo od akademske delatnosti i tokom deset godina sam bio rektor duhovne akademije, za mene verovatno i ne postoji veća nagrada od nagrade koju dodeljuje naučni kolegijum. Meni je dobro poznata atmosfera visokoškolske ustanove, atmosfera zasedanja naučno-nastavnih veća. Ja znam kako se u tom kolektivu izoštrava misao, kako se prekidaju nerazumna izlaganja, kako se disciplinuju čovekov um i čovekove reči. Takva je akademska sredina. Nijedna druga sredina ne može tako da utiče na formiranje ličnosti, uključujući i sposobnost da se nekoliko puta razmisli pre nego što se nešto kaže.

O zakonu

Danas zakon često garantuje ljudima potpunu nezavisnost od moralnog načela i neograničenu samovolju u propisivanju normi koje u datom trenutku iz nekog razloga odgovaraju zakonodavcima. Bebama u majčinoj utrobi se uskraćuje pravo na život... Bolesnici i stari ljudi „moraju da umru“, kako tvrde pojedini savremeni „mislioci“, da ne bi uzalud trošili društvene resurse, i zato im se oduzima život... Preispituje se definicija braka, koji za ljudsku prirodu predstavlja fundamentalnu instituciju... Sve je to odraz dubinskog pomaka u čovekovom pogledu na svet, i hrišćani smatraju da je taj pomak destruktivan i opasan. Kažu, „sve se može razoriti, a posle ponovo sagraditi“. Ali ako se razori Bogom dani moralni zakon, ako se on protera iz života ljudske zajednice, onda ljudi neće više ni biti sposobni da se organizuju u zajednicu, bilo da je u pitanju porodica, radni kolektiv ili država.

O Crkvi i državi

Građani Rusije nemaju ništa protiv uticaja Crkve na politiku
Polovina građana Rusije smatra da Ruska pravoslavna crkva utiče na politiku u Rusiji, ali nemaju ništa protiv toga. Štaviše, četvrtina ispitanika izrazila je želju da Crkva aktivnije učestvuje u rešavanju važnih pitanja.

Crkva i država su različite institucije. Crkva je dobrovoljna zajednica koja se svojim članovima obraća pastirskim rečima, računajući na njihovu dobrovoljnu poslušnost. Država obuhvata sve stanovnike zemlje i ima vlast da ih primora na ispunjavanje svojih zakona, ako treba i silom. Crkva ne teži da preuzme državnu vlast, niti namerava da prisvoji funkcije države. Štaviše, ona ne teži da ima ni status državne institucije, koji imaju Crkve većinskog stanovništva u mnogim evropskim državama. Stoga je neumesno i besmisleno zahtevati od Crkve „da se ne stapa sa državom“, jer Crkva to svakako neće uraditi.

Međutim, iza takvih zahteva se često krije nešto drugo, a to su pokušaji primoravanja Crkve da se odrekne pastirske odgovornosti za svoje članove, a pravoslavnih hrišćana da se odreknu svojih građanskih prava i obaveza. Članovi Crkve su istovremeno i građani države i članovi društva. Oni u vršenju svojih građanskih obaveza treba da se rukovode hrišćanskom savešću. To se odnosi i na obične građane, i na one koji su na odgovornim državnim funkcijama.

Original publikacije