Najsiromašnijim građanima na silu naplaćuju dugove

Od sredine ove godine, zvanično su počeli sa radom privatni izvršitelji, to jest agencije čiji se posao sastoji u naplaćivanju problematičnih dugova od osiromašenih građana Srbije. To se pre svega odnosi na dugove bankama, zatim na dugove po osnovu neplaćenih računa za komunalne usluge, što znači za električnu struju, vodu, grejanje, kao i za druga slična dugovanja prema državi.

Njima će na tom zadatku biti dozvoljeno, ako ne uspeju postići cilj razgovorima i opomenama, da prikupljaju podatke o imovinskom stanju, popisuju i procenjuju, a naposletku i da plene pokretnu imovinu dužnika. Kao cilj uvođenja privatnih izvršitelja navodi se ubrzavanje rada sudova, tako što će se rasteretiti sudski izvršitelji.

Sasvim je jasno da se moraju izmiriti svi dugovi, a posebno oni od kojih zavisi normalno i redovno funkcionisanje komunalnih službi, međutim postavlja se opravdano pitanje – koliko je takav način naplate moralno dopustiv u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti premašila 25%, u kojoj su plate među najnižima na Balkanu, i u kojoj milion ljudi nema elementarnih sredstava za život?

Osim toga, poznato je na primer, da je na jugu Srbije naplativost računa za električnu energiju tek oko 20%, što i nije čudno ako se uzme u obzir da je tamo prosečna plata ponižavajuće mala, i iznosi oko 200 evra. Zato se stručnjaci slažu u oceni da uvođenje privatnih izvršitelja nikako nije u skladu sa socijalno-ekonomskom situacijom u državi, i dodaju da se naplaćivanje dugova preko privatnih izvršitelja pokazalo kao vrlo loše rešenje u skoro svim zemljama u tranziciji. Takođe, stručnjaci naglašavaju da nije moguće kopirati evropske zakone, niti se njihovi mehanizmi mogu koristiti u Srbiji, zato što se naš ekonomski ambijent znatno razlikuje, isto kao i svest građana. To bi, po mnogima, moglo samo da izazove ogromno dodatno nezadovoljstvo osiromašenog stanovništva.

I u okolnim zemljama koje su još pre Srbije počele sa naplatom dugova putem profesionalnih izvršitelja, javnost je takođe negativno reagovala na njihovo uvođenje.

Inače, u Rusiji, u kojoj privatni izvršitelji postoje od 2004. godine, državno tužilaštvo je primetilo masovne nepravilnosti u njihovom radu, pa je zato Vrhovni sud Ruske Federacije zabranio bankama da dugove građana predaju agencijama za uterivanje dugova, ako to nije unapred bilo napisano u ugovoru. Sada banke smeju prepuštati dužnike privatnim izvršiteljima samo u pojedinim krajnjim slučajevima, a i tada isključivo uz dozvolu suda. Takođe, uskoro se očekuje da ruski parlament donese zakon o bankrotu fizičkih lica, koji treba da pomogne dužnicima da se oslobode dugova, ne pribegavajući takvim krajnjim merama. Po novom ruskom zakonu, plenidbi ne podležu stvari pomoću kojih dužnik zarađuje za život, kao na primer automobil ili kompjuter, niti njegove lične stvari, kao ni stambeni prostor u kome živi. Međutim, ukoliko dužnik ne bude imao baš ništa da proda, tada će on proglasiti bankrot – i biće mu oprošteni svi dugovi, uključujući čak i dugove za komunalne usluge. Dužnik tada odlaže otplatu duga, zatim mirno traži posao, i tek onda počinje da otplaćuje svoj dug. Zato se bankrotstvo smatra za dužnike mnogo boljim načinom otplate dugova od agencija za naplatu.

No, vratimo se ponovo na situaciju u Srbiji. Ovde su uterivači dugova, kako ih svi popularno zovu, nedavno krenuli u naplatu preko dva miliona dužničkih predmeta, od kojih se oko 1,5 milion odnosi na neizmirene račune u Beogradu, pre svega za razne komunalne usluge.

Dakle, šta ostaje srbskim građanima da urade kada im se na vratima pojavi neka od oko 300 agencija za naplatu dugova?

Po svoj prilici ništa. Međutim, kada im naposletku zaplene i pokretnu i nepokretnu imovinu, verovatno će moći da na miru razmisle ko ih je doveo u takvu tragičnu ekonomsku situaciju.

Ratko Paić,