Zaustavimo laž povodom srpske agresije u Bosni

Suđenje prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću se zahuhtava. Od utorka dr Karadžić koga terete za ratne zločine i genocid, predstavlja Međunarodnom tribunalu dokaze odbrane, istupaju prvi svedoci.

Ali za početak o potencijalnom svedoku, zato povodom najjače optužbe protiv Karadžića. To je general Krstić, osuđen za genocid u Srebrenici. Bivši komandant drinskog korpusa Vojske Republike Srpske izdržava 35-godišnju kaznu zatvora i odbio je da dobrovoljno svedoči u odbranu bivšeg vrhovnog komandanta. Sa svoje strane bivši predsednik Karadžić insistira da sud obaveže Krstića da svedoči. Uzroke objašnjava ekspert za Haški tribunal, šef katedre za međunarodno pravo Akademije uprave u Kazanju Aleksandar Mezjajev.

- O čemu može da svedoči Krstić? Da nije referisao predsedniku o tome da su zatvorenici u Srebrenici ubijeni ili da se spremaju da ih ubiju. To je direktni dokaz odsustva Karadžićevog predoumišljaja. Krstić može da sveodči da su neposredno pred jednu od vojnih operacija oni razmatrali samo pitanje podele enklava Srebrenica i Žepa, ni o kakvim planovima etničkog čišćenja nije bilo reči. Možemo se setiti da je jedan od svedoka tužilaštva tvrdio: Karadžić je tobože žalio što Krstić u Srebrenici nije mogao sve da dokrajči. General takođe može da opovrgne ova tvrđenja. Jasno je da se on plaši da svedočenje može da bude iskorišteno protiv njega.

Ali pojava generala Krstića u sudnici za sada je moguća samo u teoriji. A za sada jedan od najjačih svedoka u suđenju Karadžiću može da bude ruski pukovnik u penziji Andrej Demurenko. Juče je u Hagu prikazan snimak napravljen pre nekoliko godina gde Demurenko izjavljuje: Hajde da zaustavimo laganje povodom takozvane srpske agresije u Bosni. Ili sprovedite tačnu istragu sa punom argumentacijom, ili prekinite kampanju protiv ove zemlje. Tužilaštvo je zatražilo deset puta više vremena za unakrsno ispitivanje, nego što traje samo svedočenje Demurenka. I to nije uzalud.

Pukovnik u penziji Andrej Demurenko služio je od januara do decembra 1995. godine kao zamenik komandanta UMPROFOR-a u sektoru Sarajevo. Pre nekoliko godina, govoreći na jednom od suđenja Međunarodnog tribunala, on je izneo alternativnu verziju zločina izvršenog u avgustu 1995. pored pijace Markale u Sarajevu. Tada su u eksploziji granate minobadžača poginula 43 civila, 75 je ranjeno. Odgovornost za to je bila prebačena na Vojsku Republike Srpske, čiji je vrhovni komandant bio predsednik Radovan Karadžić. Ruski pukovnik je bio na sva tri položaja Vojske Republike Srpske, odakle je, na osnovu podataka UMPROFOR-a, moglo da bude izvršeno gađanje pijace. Demurenko je utvrdio da ni sa jednog od njih to nije moglo da se uradi: oni su se nalazili u nepovoljnim mestima – na stenama, na padinama, u šumi, i nigde Demurenko nije našao tragove korišćenja minobacača. Takvi zaključci ruskog vojnog lica nisu se dopali rukovodstvu, na zvaničnom nivou nisu bili prizanti, zato su poprimili širok odjek u medijima. Aleksandar Mezjajev podseća da nije samo Demurenko govorio o nevinosti sprske strane u datom incidentu.

- Bilo je i drugih svedoka, između ostalog na suđenju generalu Galiću koji je komandovao Sarajevskim korpusom Vojske Republike Srpske. Pri tome ova svedočenja su bila toliko ubdeljiva da je za nezavisne sudije ova verzija delovala tačnije. Nije se slučajno suđenje Galiću završilo time što je jedan od sudija glasao protiv njegove optužbe po toj tački optužnice. Istina, ovog sudiju su brzo sklonili iz tribunala. Demurenko je već ranije svedočio na suđenju generalu Miloševiću, koji je smenio Galića. Svedočenja su bila dostojno ocenjena, sudsko veće ih je odbacilo, našavši da su nedovoljna, ali nije dalo nikakvo objašnjenje, tačnije ništa nije moglo da smisli.

Pukovnik Demurenko tvrdi da se u slučaju Markala najverovatnije radi o terorističkom aktu koji su izvršile snage koje su se nalazile na teritoriji pod kontrolom armije bosanskih muslimana. To je bilo učinjeno u cilju da se provocira NATO na bombardovanje položaja Vojske Republike Srpske. Posle incidenta u Sarajevu je i započela prva velika vojna operacija NATO-a – Namerna sila koja je ozbiljno uticala na odnose snaga, razume se, ne u korist srpske vojske. Da ne govorimo već o tome da je Namerna sila odnela najmanje 150 civilnih života, uz ot dva puta više kasnije je umrlo od posledica primene municije sa osiromašenim uranijumom od strane NATO-a. Treba li podsetiti da svi ovi slučajevi nikada nisu bili predmet interesovanja Međunarodnog tribunala.

Timur Blohin,