Jurij Ševčuk, ruski roker koji je shvatio Srbiju

Uticaj stvaralaštva Jurija Ševčuka na savremenu rusku kulturu je neponovljiv. Čitave generacije građana Rusije znaju njegove pesme napamet, još u školi uče da ih sviraju i pevaju uz gitaru, pevaju ih u društvu bez obzira na to šta ko voli da sluša, a na njegovim koncertima svi veliki stadioni bivšeg Sovjetskog Saveza puni su do vrha – i pored skupih karata, i pored činjenice da se njegova grupa DDT retko pojavljuje na televiziji.

Ševčuk je živi klasik: on je ujedinio tradiciju ruske poezije i stil Vladimira Visockog (spoj dubokih stihova o životu i jednostavne melodije na gitari) sa aktuelnim rokerskim aranžmanima i ruskim folklornim motivima. On je uvek isti i lako se prepoznaje već od prvih akorda i nota koje peva promuklim glasom, ali je i pored toga uvek u trendu. Tonovi njegove grupe menjaju se iz albuma u album, jer apsorbuju sve najnovije muzičke tendencije u svetu teške i elektronske muzike, mada se pritom uvek zasnivaju na prepoznatljivoj melodici Ševčukovih pesama, koja se praktično nije menjala još od 80-ih.

Za mnoge je Ševčuk moralni autoritet sa izraženim političkim angažmanom: u sovjetsko vreme je stalno bio u konfliktu sa KPSS-om, 90-ih je oštro kritikovao Jeljcina i „divljanje liberalne demokratije“, borio se protiv površne pop-kulture i „plejbek pevača“, a od 2000. kritikuje Vladimira Putina i probleme karakteristične za modernu Rusiju: glamurizaciju javnog života, dominaciju potrošačke ideologije, korumpirane funkcionere, itd. Ševčuk je uvek protestovao protiv svake vlasti i zbog toga je imao problema sa lokalnim funkcionerima koji su zabranjivali njegove koncerte, kao i sa medijskim moćnicima, ali pritom nikakvu opoziciju nije bezrezervno podržavao.

Ševčuk je poznat i kao ruski patriota, čovek kome „nije svejedno“ i koji stalno misli na sudbinu Otadžbine. O tome ne govore samo njegove pesme i intervjui, on redovno dokazuje to i na delu. Jurij Ševčuk je možda jedini ruski pevač koji je nekoliko puta nastupao pred ruskim vojnicima u Čečeniji i Tadžikistanu. U aprilu 1999, za vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju, Ševčuk je posetio Beograd i podržao srbski narod nastupom na antiratnom koncertu na Trgu Republike. Posle toga je nekoliko godina posećivao Kosovo u okviru misije RPC, a 2004. je od patrijarha Alekseja dobio gramatu za učešće u snimanju dokumentarnog filma o pravoslavnim hramovima na Kosovu koji su srušeni za vreme rata. Film je Ševčuk snimio na Kosovu zajedno sa rediteljem Andrejem Kirisenkom, a Rusija ga je predala UNESKO-u.

U jednom svom intervjuu Jurij je ispričao da je to putovanje ostavilo na njega vrlo snažan utisak. Kao i mnogi drugi njegovi intervjui, i ovaj pokazuje još jednu njegovu prepoznatljivu crtu: u medijskim nastupima on redovno pada u vatru, protivreči sam sebi i često iznosi neproverene i netačne podatke izmešane sa istinom. „Tamo smo snimali film o pravoslavnim manastirima koje su srušili Albanci. Ti manastiri su iz 6. veka [sic]. To čak ni mi u Rusiji nemamo. I zamislite, idemo po tim ruševinama, komadići fresaka razbacani, sve se dimi, svuda je krš. Preskačemo granate dok snimamo film. Srušeno je preko sto hramova. Mošti svetitelja su bile izbačene iz grobova, svuda unaokolo nasilje. Bili smo u jednom manastiru gde je ostalo šest monaha, a ubijeno dvadeset [sic]. Razgovarali smo sa nastojateljem, mlad momak... Pitao sam gde može da se puši. Natočili smo po jednu šljivovicu, zapalili – napolju, naravno, a ne u samom manastiru. Kažem mu: ‘Ubijaju vas svaki dan’. Tamo albanski nacionalisti dođu automobilom, ponesu pušku, sačekaju da monah pođe po vodu, ubiju ga, a onda se smeju i idu dalje. To im je bila zabava. Ja mu kažem: ‘Sve će vas pobiti ovde’. A on kaže: ‘Gospod se licem okrenuo prema nama, on nas poštuje, i sva ova iskušenja nam je on podario’. Samo sam ga gledao u oči, ništa nisam mogao da kažem. Koliko je u tome bilo duha! Gospod i Rusiji šalje iskušenja. Istinski vernik sa zahvalnošću prima upravo ta iskušenja, a ne nekakav raskošan život, gde svega ima u izobilju.“

Možda zbog toga Jurij Ševčuk nije nimalo ravnodušan prema Srbiji? Na primer, prošle godine je svoju turneju i promociju albuma „Inače“ počeo upravo u Beogradu.

Jurij Ševčuk je i danas sa svojih 55 godina vrlo aktivan i dosledno se drži svog prepoznatljivog imidža luckastog pesnika, istinoljubivog izgrednika i propovednika, piše nove pesme, pravi velike turneje, daje mnogobrojne intervjue u kojima i dalje pada u vatru i protivreči sam sebi, kritikuje vlast i društvo, govori o ljubavi prema slobodi i Otadžbini. Verovatno ta njegova životna energija i iskrenost i jeste ono što ljudi u Rusiji najviše vole. I ne samo u Rusiji.

Vjačeslav Čarski,

Original publikacije

Zabranjeni su kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije.