Fransoa Oland - grobar republike?

Francuska koju razdiru sopstvene protivrečnosti bliska je finansijskom i kulturnom kolapsu. Država na čijem čelu je Fransoa Oland sve manje lični na onu Francusku o kojoj se govorilo sa poštovanjem kao o zemlji Jovanke Orleanke, Luja 14, Kelmansoa i De Gola. Teško je govoriti o krahu Olanda, ne objasnivši zašto je Francuska našla u tako nezavidnom položaju.

Obično se smatra da su francuske nesreće počele smrću generala De Gola, čija politika je bila usmerena na jačanje suvereniteta zemlje. Sasvim je jasan njegov odnos prema Roberu Šumanu. General nije voleo indirektnog inspiratora EU, smatrajući ga pionom SAD. Šuman je bio lojalan anglosaksonskom kapitalističkom lobiju, čija je jedna od ispostava NATO. De Gol je u suštini proterao NATO sa teritorije Francuske i poslao brod dolara u Ameriku, zatraživši u zamenu tobože zlato u odgovarajućem ekvivalentu. Francuska je obnovila svoj suverenitet, odustavši od uticaja tuđe ideologije, a što je najvažnije od hegemonije banaka. Dalje je De Gola smenio Žroć Pompidu, čija se politika postepeno udaljila od kursa De Gola. 1974. godine potpisan je zakon Rotšilda, koji je obavezao Francusku da uzima zajmove na finansijskim tržištima uz rastuće kamate. Sve to zajedno sa liberalizacijom berze gura Francusku u ekonomsku provaliju.

Francuska je promašila i sa migracionom politikom. Ona je računala da će dobiti robove, a na kraju su ovi ”robovi” počeli da nameću zemlji koja ih je primila sopstvene kulturne kriterijume. Kulminacija procesa koji je postao primetan za vreme Fransoe Miterana trebalo je da padne u doba uprave Žaka Širaka, ili Sarkozija koji je sve razočarao. Ali ono što se dešava za vreme socijaliste Olanda ne uklapa se ni u kakve scenarije.

Talas protesta koji je obuhvatio Francusku prošle nedelje očigledno karakteriše pogrešnost Olandove politike. Ne elita, ne crkveni fanatici, već raznolika većina Francuske traži da se ne usvaja zakon koji dopušta brak osoba istog pola i usvajanje dece za homoseksualce. Ali Oland je dao određene obaveze manjini! I ne može da izneveri svete principe demokratije. Tačnije demokratija u Francuskoj se shvata kao vlast manjine, a ne većine. I najnormalniji predsednik od svih postojećih prima u Jelisejskoj palatii predstavnika udruženja lezbejki, gejeva, biseksualaca i transgendera, opravdavajući se zbog odugovlačenja do kojeg je došlo prilikom usvajanja zakona.

Vulgarna komedija uz Olandovo učešće odražava situaciju o kojoj nije uobičajeno govoriti u Francuskoj. Reč je pre svega o finansijskom ćorsokaku. Od 1973. godine zemlja je isplatila 1400 milijardi evra od 1700 milijardi namenjenih bankama i drugim faktorima svetskih finansijskih tržišta. Suma premašuje 87% unutrašnjeg bruto proizvoda. Za 2013. godinu cifra isplate će se uvećati. Pri tome tobože piliativni zakon o prezu na bogatstvo u visini od 75% godišnjeg prihoda koji premašuje milion evra, još jednom potvrđuje neobičnu površnost usvojenih mera. Umesto da se sa minimalnim gubicima istupi iz zone evra, vrati politici De Gola, uvećavaju se porezu, podržavaju se besperspektivne zemlje poput Grčke, zadovoljavaju se bankarski špekulanti.

Ništa manje očigledan nije ni kulturni ćorsokak u koji je sebe saterala Francuska. Priliv migranata se odražava na visinu plata, što znači za prosečnog Francuza sve veće teškoće u izdržavanju porodice. Prvo je situacija izgledala ovako: nekakav Nigerijac je bežao od bede u svojoj zemlji, kako bi živeo u polubedi i mnogo radio u Francuskoj. Ali ovaj Nigerijac je brzo shvatio da nije moguće da ga pošalju nazad, zato što iza njega stoji snažna dijaspora koju socijalisti štite uprkos interesima svog stanovništva. I prestao je da radi, ali nije prestao da raša decu, za njih mu isplaćuju dodatak. Mada sami Francuzi nemaju polivinu blaga koja koriste novi migranti.

U praksi Oland ih tera da osiguravaju ekonomski parazitski deo stanovništva. Siromašni slojevi postaju još siromašniji, srednja klasa radi kao ukleta da se održi. Pojavljuje se situacija latentnog konflikta, koji pokušavaju da priguše pomoću policije. I na osiguranje bezbednosti izdvaja se basnoslovan novac. Socijalnoj napetosti pridružuje se i ideološki konflikt, pothranjivan politikom Olandovih ustupaka lokalnim muslimanskim zajednicama.

Pogrešna Olandova politika na Bliskom Istoku i u Africi nastavlja proameričkuliniju bivšeg predsednika Sarkozija.On žanje plodove onog što su posejali njegovi prethodnici. Upad u Mali direktno je usloveljen likvidacijom režima libijskog lidera Gadafija. Vlast su preuzeli Tuarezi separatisti sa lokalnim džihadističkim grupacijama. I Oland je trebalo blagovremeno da nanese udarac, a ne da čeka. Sada je krajnje teško zaustaviti formiranje nove islamističke države, ako je uopšte moguće i posledice za Francusku mogu da budu žalosne. Ali i politika nemešanja takođe preti problemima. Snažna malijska dijaspora u Francuskoj neće dozvoliti Olandu da zatvori oči pred onim što se dešava. I teško da će njegova vlada uspeti da izbegne još veću radikalizaciju lokalnih islamističkih zajednica.

Naravno, ne treba vešati Olandu sve grehove koje on sam nije mogao da napravi. On je samo figura koja je postala predsednik voljom bogate elite koja nije znala kime da zameni kompromitovanog seksualnim skandalom u Americi Dominika Stros-Kana.

Fransoaz Kompuen,