Glad u opkoljenom Lenjingradu

Blokada Lenjingrada je trajala skoro 900 dana. Za to vreme je, po raznim informacijama, poginulo od 300.000 do milion i po ljudi: od bombardovanja, granatiranja, hladnoće, gladi, iscrpljenosti. To je ne računajući vojnike koji su branili grad. A, oni koji su preživeli blokadu, kažu, da nikakve cifre i reči ne mogu da opišu život u opkoljenom gradu.

Blokada Lenjingrada je počela 8. septembra 1941. godine, a završila se 27. januara 1943. godine. Najpre su na grad pale prve bombe, a onda je vazdušna opasnost postala svakodnevica. Opasnost su najavljivali pomoću specijalnih ručnih uređaja koji su se nalazili po kućama i preko radija. Noću, kada nije bilo direktnog programa, na radiju se čulo kuckanje metronoma: u obično vreme – sporo, a za vreme nemačkih napada – brzo. Svaki treći preživeli stanovnik Lenjingrada može reći da se čudom spasio od bombi ili granata, smatra umetnik Igor Suvorov. Kada je počela blokada on je imao 9 godina.

- Bilo je proleće. Zamolili su nas da pomognemo u sređivanju dvorišta. Izašao sam u dvorište, gledam: prozor u prizemlju otvoren i čuje se radio, pričaju o otvaranju drugog fronta. Počeo sam da slušam, lomim led, a onda sam se umorio i pogledao uvis. Nešto je promaklo iznad moje glave, dvadesetak centimetara. To je bila granata, pala je pravo na prozor u prizemlju, strašna eksplozija. Mene je spasio samo zid, inače bi me pokidalo. Krvario sam i vikao „Mama, mama!“ Strašno sam vrištao, tek kasnije sam se smirio.

Jako brzo su se stanovnici Lenjingrada navikli na granate. Mnogi su prestali da se sakrivaju u skloništa i podrume. Neko se bojao da ne ostane zakopan pod zemljom, a neki, jednostavno, nisu imali snage. Najstrašnija je bila zima 1941-1942. godine: iscrpljeni ljudi su mrtvi padali na ulicama. Gradske vlasti nisu stizale da pokupe hiljade tela. Noćima su po tamnom gradu jurili čopori pacova, koji su jeli mrtvace i napadali na žive. Neki su se zaustavljali na ulici da odmore, ali su padali u nesvest i smrzavali se, ispričala nam je Larisa Gončarenko. 1941. godine ona je imala 10 godina.

- Tako smo jednom išli po ulici Maksima Gorkog: iz pekare su iznosili tela ljudi koji su se smrzli i utovarali ih u auto. Mama je mislila da ću ja da poludim. Jako sam se uplašila i počela da vrištim noću jer su mi se te slike vraćale, eto toliko je to poremetilo psihičku ravnotežu.

Te zime su radnici dobijali samo po 250 gr hleba za 24 sata, a službenici, starci i deca još manje – 125 gr. Prema rečima preživelih, glad je, praktično, isterao sve misli iz glave. Radnici u fabrikama više nisu imali snage da rade, vezivali su se za mašine. Deca, koja zbog neuhranjenosti nisu mogla da idu, mesecima su ostajala u krevetu i crtala hranu: cele vekne hleba, otvorene konzerve hrane, sveže voće. Jelo se skoro sve što je dolazilo pod ruku, ispričao je Vsevolod Petrov-Maslakov. On, 11-godišnji dečak, je prvih dana blokade ostao sam u stanu.

- „Prozori zakovani daskama: ne zna se kad je dan, a kad noć. Šporet stoji u sobi, a do prozora ide dimnjak dužine nekoliko metara. On se začepio, dim nije prolazio i zato sam sedeo sa gas maskom. Obučen u svu odeću i sam - preživljavao… Mi smo nekada imali konja. Davno su ga zaklali, a koža je ostala. Koža je, sećam se, bila dugačka, trebalo je prvo oprljiti, a onda iskuvati. Ja sam rezao komadiće i jeo. Bila su još dva kopita. Isto sam ih kuvao. Jednom je došao moj ujak da me poseti, a ja sedim sam i kuvam to kopito. On sedi, obučen, gleda u šerpu i pita: „Šta ti je ovo?“ A ja kažem: “Kopito“. I jako se bojim da mi ga ne pojede. On je izvadio kopito iz kipuće vode, a ono – obično kopito: postrugao prstom po njemu, pljunuo i otišao. A, ja sam se tako bojao da mi ga ne pojede.“

U proleće je postalo malo lakše, seća se Galina Kornilova. Ona je 1941. godine imala 15 godina. Sve svoje bliske je sahranila i ostala sama.

- U maju 1942. godine bi, verovatno, umrla od gladi. Jako me je boleo želudac, nisam mogla ništa da pojedem. Stavim u usta samo komadić hleba – strašan bol u želudcu. Negde nam je ostala mlevena paprika i ja sam to sisala: i ta žestoka ljutina u ustima je smanjivala bol u želudcu. Nisam mogla ništa da jedem dva dana. Došla sam do prodavnice da prodam ili zamenim svoj nepojedeni hleb. Tamo je neka žena prodavala kiseli kupus, ne znam gde je to našla, kupus je bio buđav. I to me je spasilo – sok tog kupusa koji sam pila.

Probijanje blokade u januaru 1943. godine je bilo spas za grad i sve njegove stanovnike. Sovjetska vojska je uspela da osvoji mali pojas zemlje uz južnu obalu jezera Ladoga preko koga je u najkraćem roku krenuo automobilski i železnički saobraćaj. Već u februaru 1943. godine ljudi u gradu su počeli da dobijaju po 400 gr hleba, stigli su lekovi.

Anastasija Perškina,