Madona pomirenja

Istorija je pretvorila taj crtež u ikonu, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Staljingradska Madona, nacrtana uoči Božića 1942. godine, posle više godina je postala simbol pomirenja. Danas se ona čuva u Berlinu.

Komadićem uglja ju je nacrtao na poleđini geografske karte nemački lekar Kurt Rojber kao nadu osuđenih na smrt ljudi. Madona je prigrlila dete, ona zrači ljubavlju i nežnošću. Na njenom je licu osmeh. Krajem decembra 1942. godine, sudbina Nemaca kod Staljingrada bila je predodređena. Upravo zato je crtež uramljen kratkim kao presuda natpisom: Božić 1942. godine u kotlu. Tvrđava Staljingrad. Ima tamo i drugih reči, - priča časna sestra Spomen-crkve cara Viljema Kornelija Kulavik.

- Rojber je napisao na ivici crteža reči iz Jevanđelja po Jovanu: Svetlost. Život. Ljubav. Kad se polazi od jevanđeoskog značenja tog citata, Rođenje tog Deteta donosi Svetlost Života, onda se to može tretirati kao mogućnost za ljude da najzad nauče da drugačije žive jedni sa drugima, da drugačije zamisle svoj život. To ga je najviše uznemiravalo. On je nacrtao tu sliku za svoje drugove, koji su se zajedno s njim našli u bezizlaznoj situaciji, kada su se zahvaljujući toj Madoni setili kako je trebalo da žive da bi dobili utehu.

O samom autoru crteža nije mnogo poznato. Mnogo više pričaju o njemu njegovi radovi, koji se sada čine simbolom, - uveren je autor knjige «Staljingradska Madona. Rad Kurta Rojbera kao svedočanstvo pomirenja» episkop Martin Kruze.

- Kurt Rojber je umro u ruskom zarobljeništvu kada je imao 38 godina. On je bio sveštenik, lekar i slikar. On je imao te tri profesije, mislim da je imao sreće, što je u Staljingradu lečio Ruse, zarobljene između dve linije fronta. On ih je slikao. Sačuvano je 150 njegovih crteža. Oni su znak čovečnosti, unutrašnje snage, koja mu je omogućila da u nesreći Staljingrada otkrije rusku dušu. U tom smislu je to zaista znak pomirenja, što je Staljingradska Madona ostala u sećanju i sve do sada privlači pažnju.

Bukvalno nekoliko dana pre nemačke kapitulacije crtež je bio poslat porodici Rojbera. U pismu deci on je napisao: Madona, naslikana u utvrđenjima, pripada svima vama. U toku dužeg vremena je ona bila u porodici Rojbera, međutim, 1983. godine su deca odlučila da je predaju u Spomen-crkvu cara Viljema u Berlinu. (Crkva je bila mnogo oštećena 1943. godine. Posle rata su odlučili da je ne obnavljaju, već sačuvaju u takvom izgledu kao spomenik). Zato su reči Rojbera upućene svima, ko ovamo dolazi, - ispričala je u intervjuu Glasu Rusije časna sestra Spomen-crkve cara Viljema Kornelija Kulavik.

- Slika je postala ikona, jer je ona odraz nečega, što je mnogo veće od realnosti. To nije samo umetničko delo, ona prenosi iskustvo vere. Ova je slika pravi ratni spomenik i simbol mira i pomirenja. Mene zanima, kako može da se ta priča objasni mladima da bi shvatili njen značaj. Primećujem da pomoću ove ikone oni stiču sasvim novu viziju, ona naglo pruža određeno shvatanje. Prvo oni je samo gledaju, osećaju toplinu i zaštićenost, kojima ona zrači, tek posle toga im pričam o sudbini Kurta Rojbera i istorijatu njenog nastanka.

Tokom godina je Staljingradska Madona uspela da ujedini različite zemlje. Jedna od kopija je bila predata u Veliku Britaniju, danas se ona nalazi u anglikanskoj sabornoj crkvi u Koventriju, druga je u znak pomirenja poklonjena sabornoj crkvi u Volgogradu. U katoličkoj crkvi Volgograda se čuva Staljingradska Madona u duborezu. U samoj Nemačkoj ona je davno postala simbol pomirenja, - priznaje episkop Martin Kruze.

- Danas je ta slika privukla veliku pažnju, jer sve do sada mnogi ljudi saznaju o Staljingradskoj bitki od roditelja ili baka i deda, ili su je sami preživeli. Ona je poznata i van Nemačke, naprimer, u Engleskoj i mnogim drugim zemljama, gde je važna tema mira i pomirenja. Srećan sam što i van Nemačke, u Rusiji su očuvani interesovanje i zahvalnost drugoj Nemačkoj – ne onoj, koja je donela rat, već onoj, koja ja sačuvala ljudsko lice i shvatila rusku dušu. To je Božiji dar.

Aleksandra Dibiževa,