Šta očekuje rusku vojnu industriju?

20 marta 2013. godine u Moskvi se održava konferencija po aktuelnim pitanjima razvoja ruske odbrambene industrije. Forum se održava pod pokroviteljstvom Vojno-industrijske komisije Vlade Ruske Federacije, i treba da definiše perspektive razvoja vojne industrije u narednih nekoliko godina.

Bilans interesa: između vojske i privrede

Interesi Oružanih snaga često su u koliziji sa mogućnostima ekonomije i interesima industrije. Opremanje vojske savremenim naoružanjem i njegovo održavanje na odgovarajućem nivou veoma je skupo, osim toga ruska industrija nije uvek spremna da proizvede to, što zahteva vojska. Vojni resor, sa svoje strane, nije spreman da kupuje zastarele ili proizvode koji nisu u potpunom skladu sa standardima samo iz tog razloga, što postojeći industrijski potencijal nije u mogućnosti da pruži nešto drugo.

Pritom samo porast vojnih troškova, a u okviru državnog programa naoružanja na 2011-2020. godinu biće utrošeno skoro 20 triliona rubalja, – nije rešenje za ovaj zadatak. Obnavljanje i razvoj industrijskih potenciala ne spadaju u obaveze Ministarstva odbrane, i ono neće žuriti da troši svoja sredstva za rešavanje ovog zadatka.

Zadatak obnove i modernizacije mogućnosti vojne industrije mora da rešava zaseban Federalni namenski program, u okviru kojeg će odbrambena industrija dobiti tri triliona rubalja. Ova sredstva moraju da omoguće uspostavljanje proizvodnje savremenog naoružanja, kao i da obezbede vojnoj industriji dovoljan nivo razvoja, koji bi joj omogućio da samostalno zarađuje, između ostalog proizvodnjom proizvoda civilne namene, koja ima potražnju. Samo takav razvoj događaja može da pruži Odbrambenoj industriji samostalnost i mogućnost postojanja bez stalnih godišnjih hitnih intervencija za spašavanje pojedinog preduzeća od bankrotstva.

Iznalaženje puta

Osnovni zadatak Vojno-industrijske komisije na današnji dan je uspostavljanje zajedničkog jezika između vojske i vojne industrije. Danas je za mnoge predstavnike industrije jedini prihvatljiv model upravo prilaz, koji postojao u kasnijem sovjetskom periodu, kada se je glas vojske prilikom formiranja proizvodnih programa bio u većoj meri savetodavni. Snažna „devetka“ osnovnih ministarstava, koji su servisirali Vojno-industrijski kompleks, imala je u Centralnom komitetu i Savetu ministara daleko veći uticaj nego resor vojske.

Posledica takvog stanja stvari su opasna „iskrivljavanja“ u formiranju programa naoružanja. Osnovni problem Oružanih snaga, koji do sada još nije potpuno rešen, sastoji se u prisutnoj nekompatibilnosti proizvoda, koji se guraju na naoružanje. Sovjetska vojna industrija je namnožila puno nekompatibilnih sistema, dok se NATO često snalazio sa 2-3 jedinice unificiranih lansirnih postrojenja ili baznim platformama. Kao ilustraciju, možemo navesti istovremenu proizvodnju tenkova T-64, T-72 i T-80, multifunkcionalnih podmornica projekata 671RTM („Štuka“), 945 („Barakuda“) i 971 („Štuka-B“), zatim niza raketnih sistema, koji se preklapaju po zadacima i tehničkim karakteristikama, i tako dalje.

Slične situacije sreću se i danas, na primer, u Rusiji se istovremeno proizvode vojni helikopteri Mi-28 i Ka-52, koji su dosta bliski po svojim mogućnostima i namenskim zadacima. I dok se pre nekoliko godina pretpostaljalo, da će Ka-52 biti orijentisan na izvođenje specijalnih zadataka i podršku morske pešadije, danas ovi helikopteri prelaze u redovno naoružanje vojnog vazduhoplovstva.

Vojno-industrijska komisija, u idealnom slučaju, treba da ukloni slične situacije „iskrivljavanja“ i da pređe na dugoročno planiranje delatnosti vojne industrije na osnovu potreba Oružanih snaga. I kao rezime, - na konferenciju sa početkom 20. marta polažu se velike nade. Veoma mnogo zavisi od toga, koji će pravac dobiti vojna industrija narednih godina. I vojna bezbednost je samo deo opšte problematike.

Ilija Kramnik