Godišnjica nasilja na okupiranoj teritoriji

Skoro čitava decenija je prošla otkako se na Kosovu i Metohiji odigralo etničko čišćenje tamošnjih Albanaca nad Srbima, koje je bilo praćeno demoliranjem pravoslavnih sakralnih objekata i uništavanjem srpske imovine. Taj tragični događaj je obeležen širom Srbije, a centralno mesto na kome je obnovljeno sećanje na martovski zločin, bilo je Narodno pozorište u Beogradu, gde je održana akademija, na kojoj su se čule reči osude za taj talas nasilja koji još uvek nije sankcionisan.

Naime, nasilje nad Srbima koje je počelo 17. marta 2004. i intenzivno trajalo još dva dana, rezultiralo je etničkim čišćenjem u kome je proterano 4.000 Srba, iz 6 gradova i 10 sela u potpunosti, a na razne načine je uništeno oko 1.000 srbskih kuća. Pored toga, u tom bezumlju je spaljeno 35 hramova Srpske pravoslavne crkve, a u ukupnom zbiru je broj uništenih crkvenih objekata iznosio oko stotinu.

Ono što je u svemu tome posebno bolno i tragično, to je činjenica da za navedene zločine niko nije odgovarao. To je pojasnio direktor Vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, koji je zatražio da međunarodna zajednica prizna grešku zato što devet godina kasnije nije uložila dovoljno napora da otkrije one koji su naredili i izvršili to etničko čišćenje, a martovsko nasilje je nazvao „poslednjim nekažnjenim pogromom u Evropi“.

Predsednik srpske vlade Ivica Dačić je sa svoje strane na akademiji posvećenoj stradanju Srba na Kosmetu iz 2004. godine, između ostalog rekao da je Srbija, odnosno taj njen deo, pod okupacijom. On je tom prilikom doslovno izjavio da „treba da se pripremamo i da pripremamo naš narod da živimo u situaciji kada nam je ta teritorija praktično okupirana“ i da budućnost Srbije zavisi od toga kako ćemo se organizovati.

A srbski patrijarh je sa istog mesta poručio javnosti da je dužnost države Srbije da se najveći deo prognanih vrati na svoja ognjišta, i dao je primer kako bi Srbi trebalo da čekaju na ispunjenje pravde, rekavši – „Ako neka bezočna sila učini da ostanemo bez Kosova i Metohije, uvek imamo primer jevrejskog naroda koji je 2.000 godina čekao Jerusalim i dočekao ga je».

Iako se Svjatejši patrijarh nije upuštao u detaljnije objašnjavanje koja bi to mogla biti, kako se izrazio, «bezočna sila koja bi učinila da ostanemo bez Kosova i Metohije», nešto direktniji je bio predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije Milovan Drecun, koji je ustvrdio da su martovska dešavanja pre devet godina bila organizovani, planski pokušaj završnog etničkog čišćenja Srba sa tog prostora, u čemu su, kako je naveo, učestvovali i pripadnici Kosovske policijske službe, kao i neki pripadnici KFOR-a, koji su im pomagali. A po Drecunovim rečima, za pripremu tog etničkog čišćenja su znale i obaveštajne službe pojedinih zapadnih zemalja, ali ništa nisu preduzele da to spreče.

Dakle, martovsko nasilje i proterivanje Srba, kao i uništavanje njihove imovine, crkava i manastira, obeleženo je širom Srbije raznim manifestacijama na kojima je obnovljeno kolektivno sećanje na te događaje, kako ne bi bili zaboravljeni. Mediji su izvestili da je u Beogradu prikazana još i izložba fotografija, da je održana prigodna akademija u Kosovskoj Mitrovici, zatim tribina u Novom Sadu, kao i na mnogim drugim mestima, gde su izrečene slične ocene i poruke.

Ali od svih izjava koje su se na tim skupovima mogle čuti od visokih državnih zvaničnika, verovatno je najupečatljivije zazvučalo priznanje srbskog premijera Dačića da „živimo u situaciji kada nam je teritorija praktično okupirana“. Jer, u svetlu aktuelnih pregovora sa Prištinom, postavlja se pitanje da li to onda na izvestan način predstavlja legalizaciju okupacije o kojoj je upravo posvedočio i sam premijer?

Ratko Paić,