Biće nezgodno za mnoge

Bivši lider bosanskih Srba i prvi predsednik Republike Srpske već je na prvom pojavljivanju u sudnici Haškog tribunala dao naslutiti kako će glavni oslonac njegovog objašnjavanja zašto se ranije nije pojavio na sudu, zapravo, biti njegov navodni sporazum sa Ričardom Holbrukom. Po tom usmenom, pismenom, polupismenom, zvaničnom, ili nezvaničnom sporazumu Radovan Karadžić je prihvatio da se povuče sa čelne političke funkcije u RS, da se povuče i iz javnog političkog i društvenog života u zamenu da Haški tribunal odustane od njegovog gonjenja i optuživanja.

To bi, po njemu, trebalo da znači da se on uopšte i nije krio od Tribunala već od onih koji su taj njegov dil sa Holbrukom hteli da završe njegovom fizičkom eliminacijom. U stilu nema svedoka, nema drugog potpisnika dogovora-ugovora.

Da je tog dogovora između Karadžića i Holbruka bilo svedoče mnogi u svetu, od nekadašnje predstavnice za štampu Karle del Ponte gospođe Florens Artman koju citira i AFP, do bivšeg ambasadora BiH u UN Muhameda Šaćirbeja. Činjenica jeste da se Radovan Karadžić od potpisivanja Dejtonskog sporazuma u jesen 1995. godine i njegove ratifikacije u Parizu u zimu iste godine pa sve tamo do kraja 1997. godine uopšte i nije krio i da se slobodno kretao širom Republike Srpske. Imao je svoju kancelariju u prostorijama fabrike „Koran“ na Palama, tamo je svakog dana oko podneva redovno pio kafu i iščitavao novine.

Pored fabrike prolazile su brojne patrole NATO-a, Karadžić bi im ponekad i mahnuo iz svog crnog „mercedesa“ kada je napuštao svoju kancelariju u fabrici. Radio je obično od 12 do 18 sati, a onda išao kući na odmor. U međuvremenu je dosta i putovao širom RS, potpuno javno i bez ikakvog skrivanja, brade, brkova, ili duge kose. Istina, nije javno nastupao niti je više davao intervjue. Zaćutao je. Kao da je poštovao svoj deo dogovora sa Holbrukom.

Deo političke i ostale javnosti u Srbiji ili ne zna, ili ne želi da zna za taj mogući dogovor Holbruka i Karadžića. Sigurno je da taj eventualni dogovor neće promeniti činjenicu da su se u BiH dogodili strašni zločini, da za sve to neko mora biti kriv i da odgovara, ali je i sasvim sigurno da će suđenje bivšem predsedniku RS otkriti i mnoge zakulisne igre oko rata i mira u BiH, ulogu pojedinih zapadnih država i političara, pa i ulogu ruske diplomatije u bosanskim zbivanjima u vreme Borisa Jeljcina.

Pretpostavljam da će drugi deo strategije odbrane Radovana Karadžića u Hagu biti oslonjen na činjenicu da je Dejtonski sporazum sklopljen i potpisan tek kada je iz njega izbačeno ko je u BiH eventualno bio agresor, a ko žrtva. Naime, u sporazumu iz Dejtona nigde ne piše da se radi o nekoj agresiji na BiH, ne piše ko je agresor niti piše ko je žrtva. Karadžić će se verovatno osvrnuti i na situaciju u BiH pre izbijanja rata 1992. godine. Možda će se pozvati i na Ustav SFRJ iz 1974. godine gde je napisano da su u BiH sva tri naroda konstitutivna. Što znači da nema preglasavanja, niti nametanja volje dva naroda trećem narodu. A upravo se to i dogodilo u oktobru 1991. kada su poslanici parlamenta BiH iz redova hrvatskog i muslimanskog naroda, bez prisustva poslanika iz redova srpskog naroda, koje inače nisu ni obavestili o sednici parlamenta, odlučili da BiH izađe iz sastava SFRJ i bude nezavisna država.

Drugim rečima, ne možete imati avnojevske granice u bivšoj SFRJ bez avnojevskih principa. Odnosno možete, ali onda rizikujete i rat sa svim mogućim posledicama. Što, naravno, nije opravdanje za bilo čije i bilo kakve zločine.