Sablinske pećine – mesto bez povratka

Sablinske pećine su jedno od onih mesta na karti Rusije koja su dugi niz godina predstavljala zatvoreni objekat. Obični ljudi o njemu nisu znali praktično ništa. Ali i oni malobrojni, koji su tu dospevali retko su govorili o neshvatljivim stvarima koje su se dešavale u njihovim nedrima. Zato sad preduzimljivi trgovci ovamo dovode turiste i organizuju korporativne praznike. Da li je tačno da tu nestaju ljudi?

„Glas Rusije“ je zajedno s Timurom Ivancovom, osnivačem „Kluba neustrašivih putnika“ odlučio da otkrije šta se to zapravo dešava u Sablinskim pećinama.

Sablinske pećine se nalaze u Lenjingradskoj oblasti nedaleko od naselja Uljjanovka. To su podzemni lavirinti dugi nekoliko desetina kilometara s galerijama koje ostavljaju snažan utisak i vrlo čistim jezerima. Po naučnim istraživanjima razgranat sistem pećina je stvoren usled radova velikih razmera na vađenju kvarcnog peska koji su se u ovim krajevima odvijali od kraja XVII do početka HH veka. Vađenje kvarcnog peska je obustavljeno 1922. godine i pećine su napuštene. U narednih trideset godina podzemne vode su kardinalno uticale na strukturu peščanog tla. Na nekim deonicama pećina nastao je „živi pesak“ za koji se ispostavilo da je smrtonosan. On je svojevremeno odneo mnoštvo života ljudi koji su ovde dospeli zbog radoznalosti. Timur Ivancov govori o tome šta se dešavalo u pećinama u sovjetsko vreme i zašto su izašle na tako rđav glas.

- Sredinom prošlog veka Sablinske pećine su bile mesto na kojem su se krili odbegli zatvorenici, ostali ljudi neugodni vlasti i društvu. Sad, kad mnoga dokumenta više nisu tajna, saznalo se da je svake godine u kraju oko pećina nestajalo dvadesetak ljudi. Očigledno, sve je to otpisivano na „žitelje“ podzemlja. S vremena na vreme su se sprovodile operacije na njihovom hvatanju. Međutim, sve je bilo uzaludno. Uhvatiti nekoga u ovim katakombama – bilo je neostvariva misija.

Sad se ne može sa sigurnošću tvrditi da su pravi razlog nestanka ljudi bili upravo zatvorenici koji su se krili u pećinama. Oni malobrojni koji bi se osmelili da odu tamo, uglavnom pubertetlije iz okolnih sela, najverovatnije su jednostavno upadali u „živi“ pesak. Međutim, ima i drugih verzija za ono što je nesrećnicima moglo da se desi. Po rečima Timura Ivancova,

- Deda mog druga je bio jedan od disidenata koji su se krili od vlasti u Sablinskim pećinama. On je pričao kako je postojala legenda da su pećine na izvestan način živo biće koje može da razmišlja i da kriju nevine i kažnjavaju one koji u njih uđu s lošim namerama.

Istina, kad su počela da nestaju i sama „deca podzemlja“ počele su da se šire glasine o tome da se u pećinama nastanilo Zlo. Ljudi su svim bićem počeli da osećaju da se u lavirintima podzemnih galerija nešto promenilo. Kao da je tama postala gušća, a njih neko stalno prati. Nakon što je nestalo sedam „meštana“ većina begunaca je napustila pećine. Mi smo pećine posećivali kao kopači. Odgovorno mogu da izjavim da je vrlo neprijatno ostati tamo preko noći, iako sam video mnogo mračnih mesta.

Međutim, sad se u Sablinskim pećinama redovno održavaju organizovane ekskurzije, tako da svako u sopstvenom iskustvu može da proveri da li je đavo tako strašan kakvim ga prikazuju. Glavno je da se ne gubi iz vida svoja grupa, jer ko bi ga znao... Nije slučajno što ovo mesto ima tako rđavu reputaciju.

Aljona Rakitina,