Albanske skice iz 1997. godine (Deo 6)

Fizičar umesto kardiologa, socijalista umesto demokrate

29. juna 1997. godine u Albaniji su održani vanredni parlamentarni izbori na kojima su se na zakonit način obračunavale demokrate na čelu s predsednikom Salijem Berišom i bivši komunisti. Beriša je na kraju izgubio. Za predsednika «zemlje orlova» većinom poslaničkih glasova izabran je socijalista Rekshep Mejdani, koji je ranije bio generalni sekretar socijalističke partije.

Mejdani nikad nije bio član poznate «Albanske partije rada» koja je bila na lošem glasu. Fizičar poznatog imena, sjajno govori engleski, profesor je Tiranskog univerziteta. Socijalistima se pridružio onog trenutka kad je Sali Beriša od demokrate počeo postepeno da se pretvara u autoritarnog rukovodioca.

Nedugo pre toga Albanci su bili na ivici građanskog rata i samo ih je intervencija OEBS-a i međunarodnih policajaca spasila od strašnog krvoprolića kad je sever već počeo da pretresa svoje stare račune s jugom. Baškim Fino, premijer privremene, kompromisne vlade koja se pojavila u periodu svenarodnog bunta odmah je vratio svoja ovlašćenja. Na njegovo mesto je došao Fatos Nano, kojeg je Beriša 1993. godine poslao u zatvor zbog korupcije i koji se iza rešetaka nalazio do 1997. godine. Njemu je povereno da formira kabinet ministara u kojem bi bili angažovani predstavnici 5 manjih levičarskih stranaka koje su takođe ušle u parlament. U ovom kabinetu Baškim Fino je dobio dužnost vice-premijera.

Četiri godine koliko je Fatos Nino proveo iza rešetaka Rekshep Mejdani je bio prvi čovek u partiji. Kad je Nano izašao iz zatvora ova dvojica glavnih socijalista Albanije su brzo uspela da stvore novi imidž – političara evropskog izgleda. Novi predsednik i premijer su odmah obećali svojim biračima da će im vratiti ono što je bilo ukradeno. Osim toga, data je izjava da će zemlja zauvek biti izbavljena od haosa i anarhije. I naravno, u Rimu je odmah potvrđeno da Tirana neće ostati bez pomoći.

Italijanske vlasti su već odavno izračunale da je mnogo jednostavnije dati jadranskim susedima pomoć u novcu i iskustvu u stvaranju pravne države nego očekivati da se ponovi nedavni haos i bujica ilegalih izbeglica.

Preduzimljivi vlasnici neuglednih brodića su prevezli Jadranom u Italiju nekoliko desetina hiljada ilegalaca koje je trebalo hraniti, izdržavati i još im dati neki status. Mnogi su, istina, odmah želeli da dobiju status političkih izbeglica, a zatim i državljanstvo. Jer u domovini je siromaštvo i rasulo, nejasne su perspektive, a kod bogatih komšija,čak i od minimalne pomoći, može se lepo živeti. Takva je bila filozofija većine Albanaca koji su se našli u Italiji i želeli da ostanu u njoj po svaku cenu.

U principu, nekoliko godina je Italija od Albanaca i njihovih problema, čas s komunistima, čas s demokratama imala samo glavobolju. Italijanski poreski obveznici ne mogu večno izdržavati suverenu državu koja sanja samo o tome da je pored bogatih suseda!

Novom rukovodstvu zemlje, premijeru Fatosu Nanou Italija je pružila pomoć u nekoliko pravaca – u reformi oružanih snaga, a zatim u stvaranju finansijske i pogranične policije. Rim je postavio konkretan uslov – mi vama materijalnu i političku pomoć, vi nama – red u sopstvenoj kući. Premijer Nano je shvatajući da će Italijani tehniku i kredite dati samo pod ovim uslovima, bez kolebanja obećao da će učiniti sve što od njega zavisi.

Rim je preuzeo ulogu koordinatora i dogovorio se s 35 zemalja sveta koje su postale albanski sponzori. Posle vojnih lica u Albaniju su stigli i bankari. Njima su takođe bili potrebni red, stabilnost i jeftina radna snaga koja može da umnoži kapital i da vraća velike kamate za kredite, koje Rim prosto tako, iz ljubavi prema susedima, naravno, nije nameravao da izdvoji.

I tako su socijalisti 1997. godine mirno i bez ikakvih ekscesa preuzeli upravljanje Albanijom.

Konstantin Kačalin,