Oni koji ne znaju za pokajanje, misle da im je sve dopušteno

Pre četiri dana su se navršile pune četiri godine otkako se upokojio Patrijarh srbski Pavle, kome je tada u dugačkim redovima odalo poštu milion ljudi, što rečitije od bilo čega govori koliki je ugled imao u narodu, odnosno koliki uticaj su imale njegove reči i misli, a na neke od njih bi mogli da se prisetimo i ovom prilikom, te da se upitamo – da li smo zaista postali „mudri kao zmije“, kako nas je Svjatejši Pavle za svog života učio?

Pored brojnih pouka koje je izrekao tokom svog dugogodišnjeg ovozemaljskog postojanja, pogotovo su i danas aktuelne neke njegove misli koje se odnose na južnu srpsku pokrajinu, ali i uopšteno na odnose među ovdašnjim narodima koji se ni izbliza ne mogu uvek nazvati skladnim i harmoničnim.

Naime, Patrijarh Pavle je govorio, mada je i sam više decenija delio tešku sudbinu srbskog naroda na Kosovu i Metohiji, a jednom je čak i fizički bio napadnut poput mnogih drugih - „Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo“.

Takođe, pored punog poštovanja prema drugima, ukazivao je i na potrebu istrajnog čuvanja svojih sopstvenih vrednosti, pa je tako između ostalog povodom tadašnjih izbora na Kosmetu nakon martovskog nasilja 2004. godine u pismu državnom vrhu upitao sledeće: „U kojoj državi na svetu se može zahtevati izlazak na izbore pod uslovima u kojima su ljudi lišeni ne samo elementarne bezbednosti i osnovnih ljudskih prava, pa i prava na slobodu kretanja, nego i samog prava na život?“ Na to pitanje, na koje takozvana međunarodna zajednica i njena oružana sila na Kosovu i Metohiji ne žele ili ne mogu da odgovore, Sabor Pravoslavne crkve u ime hrišćanskih načela odgovara ovako: „Roba treba najpre osloboditi ropskog položaja koji mu je nametnut i izvesti ga iz tamnice da bi se on mogao slobodno ponašati i slobodno birati ili biti biran.“

Patrijarh Pavle je, budući svestan problematične stvarnosti, dao odgovor na pitanje kako se dakle postaviti u teškim vremenima, rekavši i sledeću misao: «Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce Njegove. A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen i da nas vuci ne raskinu, a bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da i mi sami ne postanemo vuci».

Mogu samo da se nadam da je ona nepregledna masa ljudi koji su se pre tačno četiri godine opraštali od upokojenog Patrijarha, prihvatili taj njegov savet preuzet iz Matejevog Jevanđelja, i da su im u svakodnevnom životu – njihove misli jake i pravedne, a postupci uzdržani.

Međutim, kako je on sam primetio, pored sve uzdržanosti i golubinje bezazlenosti, neophodno je ukazati na očiglednu nepravdu kada ona negde postoji, a u današnjem okruženju je ima i te kako mnogo, a posebno na prostoru Kosova i Metohije, gde se krše osnovna ljudska prava preostalih Srba - od onih u vezi slobode kretanja, pa do skrnavljenja grobalja, a sve u prisustvu evropskih organizacija i struktura.

Jer, da se prisetimo još jedne misli Patrijarha Pavla čije godišnjice smrti se u ovom momentu prisećamo: «Nečastivo se goji u pritvornom, lagodnom obilaženju da mu otkrijemo pravo lice i na njega ukažemo. Oni koji ne znaju za pokajanje, misle da im je sve dopušteno, i zato verujemo da bi veća krivica bila prećutati njihova nedela nego u prekorevanju katkad preći meru».

Tako je dakle govorio blaženopočivši Patrijarh Pavle, a ovom prilikom dozvoliću sebi da i ja malo prekorevam „nečastivo“, jer kao što reče Svjatejši - bila bi krivica prećutati.

Ratko Paić,