1914 – 2014. Paralele

Ove godine se obeležava 100-godišnjica od početka Prvog svetskog rata. Mnogi eksperti vide sličnost današnje situacije u svetu sa tim vremenom, ne samo na političkom planu, već i u sferi ekonomije. U vezi sa tim, mogu se napraviti nekoliko paralela.

Prvi svetski rat je sazrevao više decenija. Na Berlinskom kongresu 1878. godine faktički se raspao „savez tri cara“ – ruskog, nemačkog i austro-ugarskog. A do 90-ih godina XIX veka svet je već bio podeljen između „starih“ evropskih država – Engleske, Francuske, Portugalije, Holandije i Belgije. Od ostalih velikih država, Rusija je bila zauzeta osvajanjem beskrajnog prostranstva na istoku, dok su Amerikanci osvajali Divlji Zapad. Samo je Nemačka ostala praznih ruku. Nezadovoljni stanjem na terenu, Nemci su otvoreno počeli da zagovaraju novu podelu sveta, što je na kraju i dovelo do rata.

Usmeravanje spoljnopolitičke aktivnosti Rusije na Daleki Istok 1890-ih godina, kao i nemački ekonomsko-politički pritisak, oslabili su njenu poziciju u Evropi i na Bliskom i Srednjem Istoku. 1904. godine na Dalekom Istoku je otpočeo rusko-japanski rat. Iza Japana su stajali američke i engleske vlasti, čije banke su direktno finansirale vojne aktivnosti Tokija. Nakon poraza u tom ratu, Rusija se okreće Evropi. Velika Britanija, koja je težila da hegemono vlada Evropom, pokušavala je da igra ulogu međunarodnog arbitra.

Danas su ulogu međunarodnog policajca od Engleza preuzele SAD, dok se Nemačka, iako je nakon ujedinjenja 1990. godine postala ekonomski džin u Evropi, još uvek nije izborila za svoju nezavisnu poziciju u spoljnoj politici. Kao i pre 100. godina, njeno mesto na svetskoj „šahovskoj tabli“ ne odgovara njenoj pravoj moći. To se najupečatljivije moglo videti kroz izjavu poljskog premijera Donalda Tuska, koji je spočitao Nemačkoj za njenu energetsku povezanost sa Rusijom: „Potrebna je korekcija energetske strategije i nezavisnost od Rusije, kako Moskva ne bi mogla da utiče na politiku Evropske Unije“. Tako nikada ne bi mogao da razgovara jedan poljski političar sa jednim nemačkim kancelarom, da iza njegovih leđa ne stoje SAD. Evropski parlament je čak zabranio i bivšem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu da javno iznosi svoje mišljenje o Rusiji. Koliko dugo će SAD moći da drže Nemačku u sferi svojeg uticaja? Ona nije Poljska, Rumunija ili Crna Gora.

Nakon sveopšte dominacije SAD 90-ih godina XX veka, na međunarodnu scenu se pojavljuju novi igrači. To su zemlje BRIKS. Rusija se nakon 2000. godine ponovo vraća među velike sile i traži svoj deo kolača. Ona se zalaže za formiranje novog svetskog poretka. Na primeru Sirije, Moskva je pokazala da se mir u svetu može obezbediti samo u saradnji sa Rusijom. Ona predlaže stvaranje zajedničkog ekonomskog i ljudskog prostora od Atlantika do Tihog okeana. Ipak, nekome to ne odgovara. Kako je jednom prilikom primetio predsednik Vladimir Putin, „Zloglasna politika uzdržavanja Rusije se nastavlja i danas, neprestano pokušavaju da nas zabiju u ćošak“.

Trka u naoružanju, takođe nije proizvod savremenog društva. Još 1898. godine ruski car Nikolaj II pozvao je države na sazivanje međunarodne konferencije na kojoj bi se razmatrao problem sveopšteg razoružanja. S tim u vezi, 1899. godine ona je održana u Hagu, gde je bila doneta rezolucija o mirnom rešavanju međunarodnih sporova. Ali po glavnom pitanju – o smanjenju vojnog potencijala – konferencija nije donela nikakvu odluku usled razmimoilaženja stavova među državama. Ideja razoružanja se pokazala utopijom.

Trka u naoružanju nije ostala u prošlosti. 2002. godine usvojen je sporazum o smanjenju strateškog ofanzivnog naoružanja, ali je veliko pitanje koliko se on zaista poštuje.

Što se tiče ekonomije, pred Prvi svetski rat u SAD je izbila velika finansijska kriza nazvana Panika 1907. Njujorška berza je doživela krah, a zemlja je ušla u recesiju. Iz SAD i Engleske, kriza se proširila na Francusku, Italiju i druge zemlje. Ona se završila tek 1918. godine. Kriza u kojoj mi danas živimo, takođe je počela u SAD, 100 godina kasnije. Već 7 godina niko ne može da oceni njenu dubinu i niko ne zna kada će se završiti.

Teško je oceniti, koliko su opravdane slične paralele. Jedno je očigledno – međunarodne krize, sa komplikovanim teritorijalnim sporovima, postali su osnovom za stvaranje vojno-političkih saveza i trku u naoružanju. Danas, situacija na svetskoj sceni dosta liči na to vreme. Ne treba zaboraviti da se istorija uvek ponavlja, samo u drugom obliku.

Milena Cmiljanić,