UVIĐAJ

Mitropolijska Crkva Svetog Jovana Krstitelja je obijena pre neki dan. Ali, ovog puta nije obijena od bivših i raščinjenih sveštenika nego od „nepoznatog lica“. Parohijani su, pošto su primetili da je crkva obijena, obavestili svog parohijskog sveštenika iz Mitropolije. Interesantno je da takva vest nije stigla u obijački štab policijske nevladine organizacije. Prvo je, kako valja i trebuje, obavešten kanonski sveštenik, a potom je on provalu prijavio policiji.

Ako se uzme u obzir činjenica da su Dedeić i njegova družina tokom prethodnih sedam godina već trideset puta, uglavnom pod okriljem mraka ili u cik zore, obili ovu mitropolijsku crkvu nije teško zaključiti da je ovo tačno 31. put da se crkva obija u „demokratiji i tranziciji“.

Za Mitropoliju Crnogorsko-Primorsku kao legalnog i legitimnog vlasnika svih pravoslavnih crkava u Crnoj Gori, pa i crkve u Bajicama, nema pravne razlike kada bravu na crkvenim vratima obiju Dedeić i družina ili neki nepoznati sitni provalnici i delinkventi. Međutim, cetinjska policija u takvim slučajevima već godinama pravi razliku. I to evidentnu.

Kanonski sveštenici uvek prijave policiji provalu u crkvu. Međutim, kada crkvu obije raspop onda policija ne vrši nikakav uviđaj i to ne smatra krivičnim delom. Ali, kada crkvu obije sitan provalnik onda policija vrši uviđaj, fotografiše razbijenu bravu, snima razvaljena vrata, uzima otiske, popisuje odneti crkveni inventar, a sve to kasnije radi reda slaže u arhivu. Lopova i provalnika uglavnom uhvate ponekad, i to slučajno, ako „padne“ zbog neke druge krađe pa usput prizna kada je, gde je i koju je crkvu obio.

Oni kordoni specijalaca koji, kad treba režimu, kanonskim sveštenicima zabranjuju da služe liturgiju u crkvi odjednom, kada se prijavi provala od NN lica, postaju timovi koji štite poredak, imovinu i bore se protiv kriminala!?!

U ovoj veoma jasnoj, a tendenciozno zamršenoj pravnoj stvari, kao pravoslavni sveštenik tražim odgovor na drugo pitanje. Pravno pitanje je jasno kao dan i nema drugog objašnjenja nego da politički interesi datog trenutka i određene grupe po ko zna koji put odnose pobedu nad pravnim načelima, normama i poretkom. Međutim, treba odgovoriti na pitanje: ko čini veći greh – raspop u svojstvu provalnika ili profesionalni lopov kao provalnik?

Nema sumnje da greh čine i jedan i drugi. Međutim, veći greh čini raščinjeni sveštenik kada obije bravu na crkvenim vratima. Profesionalni lopovi, a u poslednje vreme i narkomani, obijaju crkve kako bi sa celivajuće ikone pokupili po koji evro i cent od priloga koji narod ostavlja Božijem hramu. Oni obično ne diraju svetinje u oltaru. Neće, čak, da nasrnu ni na ikonu Svetoga Save. Nadaju se da ih policija neće ni goniti pošto ni bivše sveštenike ne gone krivično kad obijaju crkve.

Vapijući je greh kada hram Božiji obije bivši sveštenik kako bi služio svoju, a ne Božiju službu i kako bi jedan broj ljudi uverio da je njegova služba - Božija služba po pravoslavnom tipiku i vekovnom crkvenom poretku.

Policija drugačije od nas gleda na ovo pitanje. Njima je, kao „čuvarima poretka i svake sigurnosti građana i institucija, a posebno lične i imovinske“, potpuno „mirna savest“ kada crkvu obijaju bivši sveštenici.

U poslednje vreme, među ozbiljnijim ljudima se sve više razgovara o ovim pitanjima koja su neprirodno postavljena kao „gorući društveni problem“.

Međutim, Crkva Božija pamti mnogo i uči svoje sveštenoslužitelje i svoj narod jevanđelskoj reči: „Ko pretrpi do kraja, taj će se spasiti“.