Prolaskom konvoja Rusija Lugansku Republiku priznala za subjekt međunarodnog prava

Odluka Rusije da humanitarni konvoj krene sa graničnog prelaza „Izvarino” prema Lugansku bez dalje usaglašavanja sa Ukrajinom – to je istorijski događaj. Pred nama je najkrupniji fijasko ukrajinske spoljne politike koji će imati dugoročne strateške posledice.
        
Dve nedelje je Rusija, idući na čudovišna ponižavanja, pokušavala da ubedi Ukrajinu da primi humanitarnu pomoć, pristajući i na to da ga propusti preko svoje teritorije sa svim obeležjima državnog suvereniteta. Čak je bila spremna da se – pri tom na graničnim prelazima koje kontrolišu ustanici – svu papirologiju oformi „po-ukrajinski”.
        
Pristanak Ukrajine na tu varijantu označio bi ozbiljan poraz pobunjenih republika Donbasa. Rusija bi njome demonstrativno pokazala da ne priznaje „separatiste” i potcrtala nepromenljivost istočnih granica Ukrajine, pa i lojalnost kijevskom režimu. Jer, pomoć bi faktički bila pružena „građanima Ukrajine koji stradaju”.
        
Međutim, Kijev je izmišljao sumanute optužbe, iznosio podozrenja koja su bila potpuno nezasnovana i vodio propagandističku kampanju sa optužbama da humanitarni konvoj prevozi bezmalo tenkove i rakete. Učinio je sve što je mogao da ispusti sopstvenu pobedu.
        
Zato je konvoj na kraju krenuo za Lugansk bez odobrenja kijevske vlasti, bez ukrajinskih pograničnih procedura, a u pratnji ustanika Luganske Republike.
        
Kijev nas je praktično prinudio da ignorišemo ukrajinski suverenitet nad granicom i da priznamo Lugansku Narodu Republiku kao subjekt – ako ne međunarodnog, ono sigurno humanitarnog prava.
        
Naravno da Rusija nije mogla da postupi drukčije. Lugansk je ostao bez struje, vode i hrane. Terorističkim granatiranjima je pretvoren u avetinjski grad, a vapio je da dobije pomoć.
        
Neodlučnost s kojom se kretao konvoj ionako je izazivala ozbiljne kritike u unutarpolitičkim raspravama u Rusiji: „Ne možete i ne želite da ustanicima pomognete oružje – bar onda pomognite mirnim ljudima hranom, vodom i električnim generatorima!”

Konvoj je bio naprosto osuđen da stigne u Lugansk. Porošenkov režim je iz toga mogao izvući korist za sebe, ali je histerična mržnja prema Rusiji dovela do toga da je princip celovitosti Ukrajine i nepovredivosti njenih granica ponovo bio pokoleban.
        
Kijev je tim samim naškodio i onom delu ruske elite koja se zalagala za pregovore između Rusije i Ukrajine, tražeći da se prizna Ukrajina u granicama iz 1991. godine (kao da je to neki aksiom) i tražeći da moskva odustane od „utopije o slobodnom Donbasu” i od Novorosije.
        
Pokazalo se da je sa sadašnjim ukrajinskim režimom čak i dijalog o humanitarnim pitanjima nemoguć. Ispostavilo se da je jeftinije, jednostavnije i humanije izignorisati suverenitet Kijeva nego ga uvažavati. Naravno, ako nekome još treba nešto dokazivati posle upoređivanja Krima – gde je taj suverenitet bio ignorisan i gde nije bilo ni jedne žrtve, i Donbasa – gde je Rusija pokušala da suverenitet Ukrajine poštuje, pa to dovelo do hiljada smrti žena, staraca i dece.
        
Pre pregovora sa Porošenkom u Minsku, a i pre povlačenja bilo kakvih daljih poteza povodom ukrajinske krize - mi sami sebi moramo dati odgovore koji se tiču naše dugoročne strategije.
        
Da li je Ukrajina-91 za nas neosporivi aksiom, pa je nedopustivo i samo razmišljanje o njenoj demontaži, a pogotovo da tu demontažu potpomaže Rusija?
        
Smatramo li mi Ukrajinu nekom prelaznom političkom formacijom sastavljenom od raznorodnih delova kojim je potreban civilizovani razvod?
        
Takvih tvorevina bilo je dosta u istoriji Istočne Evrope – dovoljno je samo se prisetiti imperija kakva je bila Austro-Ugarska  Jugoslavije koja se raspala u krvi ili Čeoslovačke koja se mirno „razišla”.
        
Dugo su svi napori naše diplomatije bili usmereni na to da se od Ukrajine napravi prijateljska država. Ako ne baš najbliži prijatelj, ono barem – država koja nam ne bi bila neprijatelj. A svi su se ti napori razbili o ideološku konstrukciju ukrajinskog nacionalizma koji se oštrio protiv Moskve i „moskalja”.
        
Ako Ukrajina postoji kao suverena država u njenim temeljima treba da bude nacija. A ako postoji ukrajinska nacija, onda postoji i – u krajinski nacionalizm. Inače bi bilo neshvatljivo zašto Ukrajina mora da „ne-Rusija”.
        
Svi pokušaji da se takvo stanje stvari izmeni i da Ukrajina dobije nerusofobski režim – nisu ništa doneli.
        
Alternativna koncepcija, koja se ne oslanja na aksiom celovitosti Ukrajine, polazi od činjenice da u toj zemlji živiprilično veliki broj Rusa i ruskojezičnih građana koji ne žele da ih pretvore u ukrajinske nacionaliste banderovskog tipa.
        
Zemlje na kojima žive ti ljudi mogu se vratiti u Rusiju, kao i Krim, a mogu i stvoriti tampon izmeđuRusije i vesternizovane Ukrajine – Novorosiju. Mogu takođe steći unutar federarivne Ukrajine velika prava koja će im biti dovoljna da ne dozvoljavaju antiruski kurs (u Kijevu).
        
Danas zato moramo da shvatimo: šta i od koga želimo? Pre svega: šta želimo od samih sebe?
        
Možemo, naravno, i dalje juriti za utopijom „jedinstvene, prijateljske i neutralne Ukrajine” i radi nje žrtvovati živote onih koji su se digli na ustanak, poverovavši da će im Rusija pomoći. Rezultat će biti: teže posledice od najnegativnijeg scenarija reagovanja Zapada na naše odlučne poteze.
        
„Patriotska” varijanta u toj isto ideologemi je vera u to da Ukrajina neće izdržati rat iznurivanja i da će potonuti u pučinu haosa, a da će u Kijevu doći do proruske revolucije, dok će narodna vojska Novorosije biti u stanju da „antifašističkim maršem” dođe do Lavova i Užgoroda.
        
Nekima se – sa visina tih snova – pomaganje ustanka u Donbasu već činim nečim drugorazrednim. Takvi funkcionišu po principu: „Hoćemo Kijev, puštaj Lugansk!”
        
Po mom uverenju, i jedno i drugo je belika utopija liberala, odnosno patriota – naprosto mit.
        
„Ukrajinska Ukrajina” je prožeta mržnjom prema Rusiji i prema Rusima. Žuto-plavim pripadnicima kaznene ekspedicije iskreno se sviđa da ubijaju stanovnike Donbasa i da pri tom glume da su razbili „ruske padobrance”.
        
Zamisliti takve šiznute tipove građanima „jedinstven proruske Ukrajine” – jednako je nemoguće kao i zamisliti ustanike Donbasa građanima banderovske Ukrajine.
        
Možemo sebe, koliko nam je volja, ubeđivati da se radi o građanskom ratu u susednoj državi. Međutim, to ne menja činjenicu da se radi o ratu između nespojivih vrednosti.
        
Ili će u tom ratu pobediti set vrednosti koje predstavlja kijevski režim: petljurovsko-banderovski ukrajinski nacionalizam i rusofobija, što Rusija ne može dozvoliti jer bi to za nas imalo katastrofalne geopolitičke posledice, ili će pobediti set vrednosti koje oličavaju donbaski ustanici_  antifašizam i jedinstvo Ruskog sveta. Rusija je dužna da u svom interesu tu borbu potpomogne.
        
Mora biti jasno da onaj deo ruske elite koji je protiv pomoći Donbasu istovremeno protiv najdubljih strateških interesa Rusije, a ne protiv „imperijalističkih fantazija patriota”.
        
Pobeda vrednosti Donbasa isključuje, na žalost, samu mogućnost njihovog širenja na celu Ukrajinu. Zapad Ukrajine danas je neizlečivo bolestan i u kratkoročnoj perspektivi ne treba računati na njegovu reamisiju. Ovo znači da je podrška Rusije pobedi Donbasa – podrška civilizovnom razvodu. Tačnije: pretvaranju sadašnjeg krvavog i smrtonosnog raskida u diplomatski i humani razvod.
        
Držati se bilo koje druge varijante – pokušavati ubediti Porošenka i one oko njega da naprečac postanu lojani i neutralni prema Rusiji, ili se zanositi utopijskom nadom o prelamanju situacije u okvirima cele Ukrajine, znači – voditi stvari ka novom diplomatskom fijasku koji će biti plačen hiljadama života stanovnika Donbasa koji nam ne mogu biti tuđi.

Autor: Jegor Holmogorov