'Oluja' za Srbe i dalje traje

prognani Srbi ni posle 14. godna ne mogu da se vrate svojim kućama... Srpske izbeglice na protestu ispred crkve Svetog Marka

Parastosom i komemoracijom u crkvi svetog Marka juče je obeleženo 14 godina od progona i stradanja Srba u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja". Počast ubijenim Srbima odali su predsednik Boris Tadić, crkveni velikodostojnici i predstavnici brojnih udruženja prognanih iz Krajine i Hrvatske, kao i oko hiljadu izbeglih ljudi.

Akcija „Oluja" počela je na jučerašnji dan 1995. ofanzivom Hrvatske vojske, policije i Hrvatskog vijeća obrane (vojska bosanskih Hrvata) na području Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije. Dan kasnije, hrvatska vojska je ušla u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu. Predstavnici Srba iz Krajine podsetili su da je u „Oluji" ubijeno i nestalo oko 5.000 Srba, a da je više od 250.000 proterano iz Hrvatske.

Okačeno na hiljade ključeva

- Tražimo da se konačno reši pitanje nestalih Srba i da se kazne odgovorni za zločine u akciji „Oluja". Tražimo da Srbija i Hrvatska pronađu trajno i pravedno rešenje za probleme izbeglih. U Hrvatskoj nam još nisu priznata stanarska prava, a hrvatske vlasti odbijaju da penzionerima koji žive kao izbeglice u Srbiji priznaju pravo na penziju - rekao je Čedomir Marić iz Udruženja proteranih Krajišnika.
Okupljeni su nosili transparente „Priznajte Republiku Srpsku Krajinu", „Oluja još traje", „Vratite nas u Krajinu", „Krajišnici su žrtve genocida" i „Hrvatska odugovlači rešenje sudbine nestalih Krajišnika".

„Jutarnji list": Jezivi zločini nad Srbima

„Oluja" je imala tri važne posledice, od kojih su dve izuzetno dobre, a jedna vrlo loša za političku i etičku istoriju Hrvatske, piše jučerašnji „Jutarnji list". List navodi da su dobre posledice „oslobađanje hrvatske države" i gubitak vojne i političke moći Slobodana Miloševića među Srbima, i dodaje:
- Treću dimenziju „Oluje" moramo, nažalost, oceniti sramotnom. „Oluja" je iskorišćena kao povod za proterivanje srpskog stanovništva iz Krajine. Svaka ozbiljna demokratska država mora učiniti sve da osigura ravnopravne životne uslove i onom delu stanovništva koje tu državu ne želi - piše „Jutarnji list".

U porti crkve svetog Marka bio je postavljen pano dužine pet metara, na koji su prognani kačili ključeve svojih stanova, kuća, garaža... pa čak i automobila koje su ostavili u Hrvatskoj. Ljudi su teškim, olovnim koracima prilazili panou i lica skamenjenih od bola kačili ključeve imovine koju su godinama sticali, a na koju ne mogu da ostvare pravo punih 14 godina. Pano je već posle nekoliko minuta bio prepun ključeva, pa su ljudi nastavili da ih odlažu na zemlju.
Jedan od prognanih, Dragan Tintor, koji je sa ženom i decom pobegao iz Siska, potresno priča da od straha ni odeću nisu poneli, već su samo „seli u automobil i otišli". U Sisku je imao trosoban stan, a sada živi u kolektivnom centru „Ušće" u Obrenovcu.
- Pokušavao sam da rešim svoje stanarsko pravo, slao sam pismo tadašnjem premijeru Hrvatske Ivi Sanaderu i saborskom zastupniku Miloradu Pupovcu. Sanader mi nije ni odgovorio, a Pupovac mi je poslao odgovor koji nema nikakve veze sa mojim zahtevom. Tuga je to... Radiš godinama, mučiš se da bi nešto imao, a onda sve u jednom momentu nestane! Sve se promeni! Ljudi sa kojima sam živeo u istoj zgradi počeli su da mi prete, morao sam da napustim sve. Spao sam na to da budem izbeglica, da živim u kolektivnom smeštaju. A čovek koji je dobio moj stan i ne živi u njemu, već ga izdaje u zakup. Ali, neću odustati, tražiću do smrti ono što je moje - priča vidno potreseni Tintor.
Ličanin Jovo Škundrić priča kako je u centru Knina ostavio stan od 56 kvadrata. Iz Hrvatske su ga pre godinu i po dana pozvali i ponudili mu baraku u zamenu!

Nemi od tuge

- Ja to nisam hteo da prihvatim! Rekao sam im „Ili mi vratite stan, ili mi dajte novac". Oni mi nisu ništa odgovorili. Ne mogu da se pomirim sa tim da neko drugi živi u stanu koji sam ja kućio i ne pristajem na njihove ponižavajuće ponude. Samo tražim ono što sam svojim rukama zaradio - kaže Škundrić.
Među nesrećnim ljudima bilo je mnogo onih koji od tuge jedva da su uspeli da progovore poneku reč. Odlagali su ključeve i sklanjali se u stranu, kako bi se u tišini setili najmilijih, o kojima i dalje ništa ne znaju.
- Neka ga ključ, neka stoji! Ja ne mogu ništa da kažem... Tri sestre su mi nestale, ne mogu... - jedva je prošaputala jedna žena.