Republikanci SAD neće zaustaviti kretanje KNDR prema nuklearnom statusu

Nedavno su se desila dva događaja, koja na prvi pogled nisu previše povezana. Ipak, oni ne ulivaju previše optimizma onima koji računaju na mirnu budućnost Korejskog poluostrva. S jedne strane, pojavile su se neosporne potvrde da to da Pjongjang širi svoj nuklearni program. S druge – na izborima za Senat SAD pobedili su republikanci.

Podaci dobijeni na osnovu nedavnih satelitskih snimaka svedoče o tome da je na teritoriji severnokorejskog istraživačkog kompleksa Jonbjone, gde se vrši razrada i proizvodnja nuklearnog oružja, završena izgradnja novog bloka za pravljenje obogaćenog urana. Po svojim dimenzijama sličan je onom koji je 2010. godine obišla američka delegacija. Po njenim ocenama, tamo je bilo oko 2000 centrifuga za bogaćenje urana. Kapaciteti novog bloka su verovatno isti.

Zasad, istina, nije jasno da li je ovaj blok počeo da radi. Nije jasno ni koliki deo centrifuga koje su tada pokazane američkoj delegaciji, stvarno radi. Ipak, nema sumnje u to da Severna Koreja nastavlja s aktivnim radom na novim komponentama nuklearnog programa.

SAD na ovo skoro da nisu reagovale, pošto su u toku poslednjih godina sprovodile politiku ignorisanja Severne Koreje. U Vašingtonu se smatralo da je besmisleno pregovarati sve dok Pjongjang ne odluči da se odrekne nuklearnog oružja i dok ne preduzme konkretne korake u ovom pravcu.

Međutim, severnokorejska vlada je više puta izjavljivala da nema nameru da se odrekne nuklearnog oružja. Ne samo to, status nuklearne države je zabeležen u ustavu.

Analiza objektivnih uslova Severne Koreje takođe pokazuje: nema nikakvih šansi za to da se odrekne nuklearnog oružja. Ono je potrebno i za osiguranje bezbednosti, i u svojstvu diplomatskog instrumenta. U Pjongjangu je dobro usvojena lekcija koju su Amerikanci dali na primeru Moamera Gadafija. On je bio jedini vladar u svetskoj istoriji koji se odrekao nuklearnog programa u zamenu za ekonomske ustupke i garancije koje je Zapad obećao, i bio je ubijen.

Zato je reakcija na zahteve SAD predvidiva. Dok se u Vašingtonu i dalje pretvraju da KNDR uopšte ne postoji, severnokorejski inženjeri i naučnici intenzivno rade na usavršavanju nuklearnog arsenala, šireći kapacitete za bogaćenje urana. Osim toga, radi se na smanjenju dimenzija nuklearnog oružja i na raketama velikog dometa.

Naravno, KNDR je siromašna zemlja, njen naučno-tehnički potencijal je ograničen, tako da stvaranje punovrednog nuklearnog oružja može trajati dugi niz godina. Međutim, Pjongjang želi upravo to. Najverovatnije je da će pre ili kasnije u ovome i uspeti.

Ipak, to ne znači da kompromis nije moguć. Kako je pokazalo iskustvo prethodnih sporazuma, pre svega Ženevskog okvirnog sporazuma iz 1994. godine, severnokorejska strana zaista može pristati na zamrzavanje nuklearnog programa u razmenu za ekonomske i političke ustupke svetske zajednice.

Međutim, ovakav kompromis je politički složen za Amerikance: vlada koja pristane na njega neizbežno će biti optužena za „kapitulaciju pred nuklearnom ucenom“. S jačanjem pozicija republikanaca u Senatu šanse za kompromisno rešenje su primetno opale. Ljubav prema jednostavnim odlukama koja je karakteristična za republikance samo će otežati američko-severnokorejski dijalog ili će ga učiniti potpuno nemogućim.

Stoga, avaj, postoje sve osnove za to da se smatra da će se SAD i dalje pretvarati da Severna Koreja ne postoji. U ovom slučaju možemo biti sugurni u to da svet u najskorijoj budućnosti očekuju nova neprijatna iznenađenja, uključujući, na primer, uspešno testiranje nuklearnog punjenja od obogaćenog urana i uspešno lansiranje međukontinentalnih raketa.

Andrej Lanjkov,