Da li su na Zapadu i nacisti prihvatljivi ako su rusofobi?

Svetska javnost, naviknuta na deklarativnu privrženost Zapada antifašističkim tradicijama, ostala je blago rečeno zatečena odlukom SAD-a, EU i skoro svih balkanskih zemalja koje ih slede, da ne podrže rusku rezoluciju protiv veličanja nacizma. U prvi mah je to možda izgledalo kao greška, a onda se pokazalo da je vest sasvim istinita, i štaviše, da ona zapravo uopšte nije nelogična ako se uzme u obzir da po tumačenju istaknutih istoričara Holokausta, kao i direktora centra „Simon Vizental“, nije ništa novo da Zapad sa blagonaklonošću gleda na naciste, smatrajući ih manjim zlom od Rusa.

Dakle, Rusija je prvo u svom sopstvenom parlamentu, sredinom ove godine, izglasala zakon koji zabranjuje rehabilitaciju nacizma i heroizaciju nacističkih zločinaca, te lažno tumačenje Drugog svetskog rata, a zatim je u istom duhu krajem prošlog meseca stavila pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija rezoluciju sa sličnim sadržajem. Međutim, na opšte iznenađenje, ona je bila usvojena tek na jedvite jade, jer za nju nije glasala nijedna članica Evropske unije, kao nijedna balkanska zemlja osim Srbije, koje su svoje odbijanje ruske rezolucije protiv glorifikacije nacizma, zvanično obrazložile činjenicom da se na taj način, kao zemlje kandidati za članstvo u Evropskoj uniji, samo usklađuju sa zajedničkom evropskom pozicijom.

Naravno, na tom mestu bi imalo smisla upitati se zašto je pozicija Evropske unije i Amerike bila takva da ne podrže rezoluciju kojom se izražava zabrinutost zbog propagiranja ideologije fašizma, a nevešto objašnjenje iz Brisela da se u pomenutoj ruskoj rezoluciji navodno radilo o „pokušaju zloupotrebe borbe protiv neonacizma u kontekstu krize u Ukrajini“, samo je potvrdilo svedočenja o tome da su za mnoge na Zapadu čak i nacisti prihvatljiviji od Rusa, a dokazi za to su mogli da se pročitaju u uglednom „Njujork Tajmsu“, gde je Erik Lihtblau, autor knjige „Nacisti u komšiluku: Kako je Amerika postala sigurno utočište za Hitlerove ljude“, doslovno rekao da su američke obaveštajne agencije regrutovale bivše naciste kao „značajan antisovjetski kapital“, jer su „verovale da vrednost obaveštajnih saznanja bivših nacista o Rusima nadjačavaju sve „moralne dileme“ vezane za njihovo služenje Trećem rajhu“ – zaključio je Lihtblau nakon svog obimnog istraživanja, a slično je mišljenje izneo i Efraim Zurof, direktor čuvenog centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima, koji je javno na stranicama časopisa „Tajms of Israel“ bukvalno kazao da je odavno poznata, kako se izrazio, „spremnost zvaničnika Sjedinjenih Država da sarađuju sa bivšim nacistima“, a takođe je drugom prilikom konstatovao da Brisel „namerno spava“ pred rastućim neonacizmom u pojedinim evropskim zemljama.

Stoga, imajući u vidu takva svedočenja relevantnih izraelskih istoričara, može se zaključiti kako se ni do danas nije izgubila zapadna tradicija posmatranja Rusa kao većeg zla čak i od nacista, a duh te neslavne tradicije se očigledno osetio i prilikom nedavnog glasanja za rusku rezoluciju u Ujedinjenim nacijama. Međutim, ako ništa drugo, utešna je činjenica što barem Srbija, za razliku od svih drugih balkanskih zemalja i članica Evropske unije, nije propustila priliku da osudi buđenje neonacizma pod izgovorom takozvanog usklađivanja sa zajedničkom evropskom pozicijom.

Ratko Paić,