Da li socijalistička Koreja živi za račun kapitalističke ekonomije?

Verovatno više nikoga neće začuditi vest o tome da se u Severnoj Koreji, bez obzira na održavanje državno-socijalističke fasade vrlo uspešno razvija tržišna, u suštini – kapitalistička ekonomija. Ocene njenih razmera se bitno razlikuju, što nije ni čudo, ako se ima u vidu potpuno odsustvo statistike. Ovakva statistika čak ne predstavlja tajnu, već je nema – jer sa zvanične tačke gledišta privatne proizvodnje u Severnoj Koreji nema i ne može biti.

Ipak, vlada je u praksi već odavno odlučila da s privatnim biznisom treba prećutno da se pomiri. Najverovatnije je upravo nezvanična tržišna ekonomija glavni pokretač ekonomskog rasta koji se u toku poslednje decenije može zapaziti u Severnoj Koreji.

Severnokorejski preduzimači imaju mnogo problema vezanih za odnose s državom. Jedan od njih je to što im je teško da prošire i razviju posao nakon što on dostigne određene razmere. U Severnoj Koreji se sad lako može imati privatna prodavnica, ili recimo, radionica za proizvodnju cigareta. Ovaj posao je, naravno, nelegalan, ali se u principu eventualni problemi lako rešavaju plaćanjem nadoknade predstavnicima lokalne administracije. Međutim, na taj način, odnosno u potpunosti van granica zvanične ekonomije, mogu postojati samo prilično mala preduzeća. U slučajevima kad se radi o velikim preduzećima severnokorejski preduzimači moraju da traže nestandardna rešenja.

Jedna od raširenih varijanti je otvaranje pseudodržavnog preduzeća. Ovakva preduzeća su u toku poslednjih 15 godina postala uobičajena u severnoekonomskom ekonomskom pejzažu.

Investitor se dogovara s činovnicima o osnivanju preduzeća koje se registruje kao državno. Obično se investitor postavlja za direktora. Međutim, on je u praksi i vlasnik preduzeća. Upravo on unajmljuje radnike, kupuje opremu i bavi se prodajom robe.

Pošto je preduzeće formalno državno, podrazumeva se da dobit treba da stiže na državne račune. U praksi, investitor državi isplaćuje određeni novčani iznos u visini od 30 do 70 odsto profita. Ostali profit ide u džep samog preduzimača.

Ovakva preduzeća su postala vrlo mnogobrojna u okviru izuzetno razgranate mreže severnokorejske spoljne trgovine. Jedna od osobenosti Severene Koreje se sastoji u tome da vlada teoretski priznaje svoju privrženost tradicionalnom socijalističkom principu slobodne trgovine, a u praksi se odrekla ovog principa još 1970-ih godina. U Severnoj Koreji svoje spoljnotrgovinske firme mogu da otvaraju i državna preduzeća, i lokalne vlasti, čak i vojne jedinice.

Da bi čovek otvorio ovakvu firmu, pre svega treba da ima dobre veze. Međutim, kad je firma osnovana postavlja se pitanje kako učiniti da počne da donosi dobit. Po pravilu, činovnici koji su osnovali ovakvu firmu nemaju ni novca, ni iskustva za uspešno vođenje biznisa. Upravo u ovim uslovima se zaključuje sporazum s privatnim preduzećem koje u posao ulaže svoja znanja, veze, a što je glavno – kapital. Ono kupuje opremu, unajmljuje radnike i počinje da se bavi proizvodnjom u svojoj navodno državnoj firmi. Pritom spoljnotrgovinska firma dobija priličan prihod, ali ni preduzimač ne ostaje kratkih rukava.

Tako su se u Severnoj Koreji za poslednjih 10-15 godina pojavila prilično velika privatna preduzeća. Radi se, na primer, o privatnim rudnicima, pa čak i privatnim fabrikama za preradu nafte. Već su odavno norma postali privatni restorani, iako se formalno svi registruju kao preduzeća društvene ishrane. Značajnu ulogu privatni kapital igra i u međugradskim autobusima i prevozu tereta. Pritom se, naravno, i kamioni i autobusi registruju kao državni.

Sve to znači da se u savremenoj Severnoj Koreji formira klasa ne samo sitne, već i srednje buržoazije. Formalno, položaj severnokorejskih kapitalista izgleda prilično nestabilno, ali u praksi upravo njihova preduzeća čine jednu od glavnih komponenti koje obezbeđuju opstanak i napredak severnokorejske ekonomije.

Andrej Lanjkov,