Ko će biti srbski Cipras?

Nakon pobede levičarske Sirize na izborima u Grčkoj, na čelu sa harizmatičnim Ciprasom, sledbenikom Če Gevare koji je u prvim trenucima nakon pobede stavio do znanja da je došao kraj ponižavanjima grčkog naroda od strane Evropske unije i lihvarske internacionale nezajažljivih bankara, odmah se postavilo pitanje – ko je sledeća domina u lančanoj reakciji koja će neminovno uslediti širom Evrope, jer za to postoje svi uslovi, taman kao u crtanom filmu kada ubacite šibicu u fabriku petardi.

I mada tušta i tama prozapadnih medija već uveliko prognozira da će Cipras navodno morati da ublaži svoju retoriku koja je bila prepuna odlučnog otpora prema Evropskoj uniji, neoliberalnoj politici i evropskim sankcijama Rusiji, te da će eventualno takvo raspoloženje da se donekle prelije samo na pojedine mediteranske zemlje, poput recimo Italije i Španije, odnosno tamo negde „iza sedam brda i sedam dolina“, ipak se čini da je mnogo logičnije da će slobodarski duh iz grčke boce najpre da se proširi upravo na susednim prostorima, a to znači na ostatku Balkana.

S obzirom da i u Srbiji postoje još veći razlozi za nezadovoljstvo sa Evropskom unijom i MMF-om, jer ono za razliku od grčkog slučaja ne proističe samo iz ucena ekonomske prirode, nego takođe iz ucena u vezi teritorijalne celovitosti, onda se uopšte ne postavlja pitanje da li će i ove prostore zapljusnuti cunami sličnog narodnog raspoloženja, nego je jedino pravo pitanje – kada će se to desiti i ko će biti novi Cipras kada iz pravca Grčke posledično stignu visoki talasi evroskeptičnog i antikapitalističkog načina razmišljanja koje se zasniva na potrebi redefinisanja postojećeg odnosa sa Zapadom? U svakom slučaju, već sada se naslućuje da će mnoge ličnosti izvan Grčke odmah pokušati da se predstave kao Ciprasovi jednojajčani blizanci i duhovni učenici Če Gevare, kako bi u svoja politička jedra uhvatili makar malo vetra koji je zaduvao sa juga Evrope, ali kao verodostojni dokaz te tvrdnje neće biti dovoljno da svoj imidž obogate kubanskom cigarom u ustima, nego će po svoj prilici biti neophodno da na malo uverljiviji način potvrde svoju levičarsko-slobodarsku orijentaciju.

Po logici, to podrazumeva da će svaki potencijalni kandidat za novog Ciprasa biti ozbiljno prepoznat u toj ulozi samo ako na spisak svojih prioriteta uvrsti sve ono na čemu insistira i njegov grčki original, a to je čitav niz zahteva, od onog za vraćanjem dostojanstva svom narodu, preko traženja otpisa dugova, odbijanja da se povinuje diktatu Brisela i međunarodnih kreditora, pa sve do stavova o ukrajinskoj krizi, koju je Cipras nakon prošlogodišnjeg prevrata u Kijevu opisao doslovno ovim rečima: „Ne smemo prihvatiti, niti priznavati neonacističku vladu Ukrajine“, a tome treba dodati i njegovo ranije izraženo zalaganje za istupanje Grčke iz NATO alijanse.

Naposletku, valjalo bi uzeti u obzir i da je Ciprasov koalicioni partner, stranka Nezavisni Grci, poručila da Grčka treba učiniti geopolitički zaokret ka Rusiji, a iz vrha pobedničke Sirize su upravo istakli da se mora osmisliti i krenuti u spoljnoj politici novim pravcima saradnje izvan granica Evropske unije. Sasvim konkretno, oni su izjavili da nova grčka vlada namerava da sarađuje sa zemljama BRIKS-a i naročito s Rusijom, a još su pojasnili da će saradnja sa saveznicima biti usmerena na sprečavanje ekonomskog i geopolitičkog uticaja kog pokušava ostvariti Berlin, i to posebno u zemljama jugoistočne Evrope i na Balkanu, kako je precizirao zvaničnik iz vrha partije Siriza.

I zato, među pretendentima na Ciprasovog dvojnika koji će uskoro nesumnjivo da se pojave u ostatku Balkana, zapravo neće biti teško izdvojiti njegove prave sledbenike od mnoštva jeftinih kopija sa neiskrenim namerama. A kriterijum za to je još davno uspostavio Hristos kada je rekao: po delim njihovim ćete ih poznati.

Ratko Paić,