U velikoj igri koja je u toku - Putin će pobediti, a Obama i Merkelova izgubiti

Sporenja o tome da li je Obama nadigrao Putina u ukrajinskom pitanju ili je Putin nadmudrio Obamu se nastavljaju. Merkel, koja je da li simbol, da li stvarni šef Evropske unije, makar i sporedno, ali u kontekstu tog sporenja takođe je prisutna.
       
Ko je koga nadmudrio i ko je koga taktički nadigrao, o tome sada neću da raspravljam. I uopšte, mene ne interesuju Putin, Obama i Merkel, pošto ne želim da govorim o taktici i personalnoj politici svakog od tih lidera, već o nacionalnoj strategiji globalnih igrača koje ta trojka predstavlja. To jest o Rusiji, SAD i EU.
       
Ostavimo po strani lične kvalitete, uspehe i neuspehe dva predsednika i jednog kancelara. Govorićemo o već objektivno opredeljenim spoljnopolitičkim linijama Vašingtona, Berlina-Brisela i Moskve. I nakon opisivanja i analize tih linija, prognoziraćemo koja od njih neizbežno mora da pobedi.       
       
Za referentnu tačku uzećemo 1991. godinu, na čijem kraju je prestala  da postoji jedna od dve globalne supersile - Sovjetski Savez. I postavićemo pitanje: čime je s tim u vezi i posle toga bila određena geopolitička linija EU, SAD i Rusije, koja je po istorijskoj i pravnoj pravdi postala pravna naslednica SSSR, doduše, sa znatno manjom moći i uticajem od njega.
       
Ako ostavimo po strani sve ostale faktore i okolnosti međunarodne politike, situacija se može opisati prilično jasno i kratko: počela je borba (a povremeno i rat) za sovjetsko nasleđe.
       
Evropska unija je poželela da pokupi sve što je ispalo iz ruku Moskve - pre svega, normalno, u Evropi. Kako često biva sa slabljenjem starog konkurenta, njegovog srećnog suparnika obuzima neograničena pohlepa. Tako je i bilo: Evropska unija je počela da usisava sve što je posle 1991 bilo poluostavljeno na postsovjetskom prostoru.
       
U momentu raspada SSSR Evropska unija je brojala svega 12 zemalja, pri tom su to bile, takoreći, klasične evropske zemlje Zapadne, Centralne i Južne Evrope. Godine 1995. njima su se priključile Austrija i dve zemlje Severne Evrope. Tada se broj zemalja EU popeo na 15 - koliko je u SSSR bilo saveznih republika.
       
U 2000-tim godinama EU je usisala još 13 država, i to su uglavnom bile zemlje upravo bivšeg sovjetskog bloka (Balkan) i teritorije bivšeg SSSR (baltičke zemlje). To jest broj članica EU je praktično dupliran.
       
Apetit se, naročito kod proždrljivca, pojačava tokom jela. Evropska unija je zinula i na Gruziju, Moldaviju i Ukrajinu. Istina, to joj nije uspelo, ali je tendencija indikativna: pohlepa je tražila da proguta sve što je ikada pripadalo Moskvi.
       
SAD su se u to vreme bavile tim istim, ali na nivou celog sveta. Uostalom, upravo je EU, koja je bila i jeste pod kontrolom NATO, obezbedila učešće Vašingtona u razgrabljivanju sovjetskog nasleđa u Evropi.
       
Obradovavši se što je Rusija pod nazivom SSSR sama eliminisala sebe kao globalnu supersilu, Vašington je više ili manje uspešno dobio gotovo čitavo svetsko sovjetsko nasleđe i preorijentisao se na takmičenje s ojačalom Kinom. Verovao je da je došlo vreme - zato što je imao obezbeđenu pozadinu - da ili eliminiše ili da pripitomi novog globalnog suparnika.
       
I zaista, sa Sovjetskim Savezom je bilo svršeno ne samo pravno, već i faktički: i na svetskom, i na evropskom nivou. Vašington i Berlin-Brisel su se umirili, ne procenivši trezveno da su, stavivši pod kontrolu veći deo sovjetskog nasleđa, dobili i zbir svih rashoda vezanih za očuvanje tog nasleđa u funkcionalnom stanju, i buket svih problema vezanih za te zemlje i teritorije, sa prohtevima i apetitima njihovi elita i vladara, čak i marionetskih.

Generalno govoreći, jednom rukovodiocu nimalo nije lako i nikada mu dugo ne uspeva da povlađuje desetinama svojih potčinjenih, od kojih svaki sebe smatra predsednikom, premijerom ili čak kraljevskom personom. A kako da im ne povlađuje? Izgubiće kontrolu nad celim zemljama…
       
Rusija je, voljno ili nevoljno se oslobodivši većeg dela tog nasleđa, odgovarajuće probleme i troškove uglavnom zbacila sa svojih pleća. Naravno, ruska Moskva je postala znatno slabija od sovjetske Moskve, ali, kao prvo, ne tako drastično kako se to nekima učinilo (Rusija je svejedno ostala velika svetska sila, a tim pre evropska i azijska). A kao drugo, Rusija je imala iskustvo (i pozitivno, i, što je naročito važno, negativno) sovjetskog vladanja polovinom sveta i polovinom Evrope.
       
Kada pobednici dobiju sve, oni ne razmišljaju o dalekim posledicama svoje pobede. Moskva je, na primer, znala kako je teško upravljati sa 15 saveznih republika, koje se veoma razlikuju jedna od druge ekonomski, konfesionalno, kulturno, mentalno. Moskva je razumela da upravljati iz jednog centra Litvanijom, Letonijom i Estonijom, s jedne strane, Gruzijom i Jermenijom s druge, Uzbekistanom i Tadžikistanom - s treće nije nimalo lako. A tu su još bile i zemlje takozvanog socijalističkog bloka: Istočna Nemačka je bila jedno, Bugarska - drugo, Poljska -treće (i to je samo u Evropi), Mongolija i Vijetnam (a to je već Azija) - četvrto i peto. I tako dalje.
       
Godine 1995, četiri posle raspada SSSR koji se sastojao od 15 republika (faktički zemalja-država), EU je imala isto toliko članica - 15 država. Po svoj prilici, upravo je 1995. godine (još pre primanja u EU postsovjetskih - balkanskih i baltičkih država) Evropska unija prešla granicu prirodne efikasne upravljivosti međudržavnog saveza koji je stvarao Berlin-Brisel u obliku konfederacije ili čak federacije.
       
A SAD su stvorile (od svetskog sovjetskog nasleđa) još složeniju globalnu konfederaciju sa više sastavnih delova, u kojoj su za očuvanje poretka bili potrebni ne samo ogromni troškovi (pre svega vojni), već i diversifikovana politika, čemu Amerikanci nikada nisu bili naročito skloni.
       
Progutati sovjetsko nasleđe je, naravno, prijatno (dugo sanjani san o globalnoj vladavini se maltene ostvario), ali rukovoditi spoljnom i unutrašnjom politikom pola stotine, ako ne i više, zemalja sveta iz Vašingtona - to nije domaća zapadna migrena, već globalna glavobolja. Tu i problemi EU s njenih samo 28 članica deluju kao dečja igra.
       
A šta je sa Rusijom danas i u perspektivi? Rusija se, u početku zbog svoje oslabljenosti, a posle (počevši od drugog Putinovog mandata) svesno odrekla kako od globalne dominacije, tako i od ponovnog uspostavljanja svoje vlasti u onim delovima do kojih je dopirala vlast SSSR u Evropi, Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Međutim, ona je na postsovjetskom prostoru povukla nekoliko crvenih linija (Crno more, Kavkaz, Kaspijski region, delimično Centralna Azija, Pridnestrovlje, Ukrajina i Belorusija), čije bi prelaženje od strane bilo kog svetskog igrača očigledno značilo ugrožvanje njenih strateških nacionalnih interesa, pre svega - interese vojne bezbednosti i 25-30 miliona Rusa koji su posle raspada SSSR ostali van granica zemlje. Na te linije se Moskva i skoncentrisala.

U ostatku sveta Rusija je ograničila svoje ambicije na saradnju isključivo sa onim zemljama koje takvu saradnju same žele.
       
Tako da su SAD i EU natovarile na svoja pleća upravljanje celim svetom i faktički celom Evropom (one su i Rusiju htele da stave pod svoju kontrolu), to jest upravljanje sa najmanje 150 država.
       
Upravo tu je trebalo ne samo radovati se, već i pristupiti (naročito od strane EU) pažljivom proučavanju negativnog iskustva SSSR. Ali, Zapad nije takav - arogancija mu to ne dozvoljava. On samo sebe smatra pametnim.
       
Naravno, nikome nije zabranjeno da se oseća kao Gospod Bog ili gospodar čovečanstva, ali istorija pokazuje da pod tim teretom veoma brzo pokleknu čak i najjače, najambicioznije i najuređenije države. Faktički u okviru jedne-dve generacije. Što i vidimo  danas.
       
Uveren sam da se EU i bez očigledne provokacije - prošlogodišnjeg pokušaja da se jednom za svagda odvoji Ukrajina (iako tamo živi najmanje 20 miliona Rusa!) od Rusije (iako ni sa sišućnim Pridnjestrovljem nisu mogli da izađu na kraj), već preforsirala u svom nekontrolisanom širenju (medicinskim jezikom rečeno, bolesno se nadula). A taj pokušaj se pretvorio u apsolutnu avanturu i, na kraju krajeva, u provokaciju ne toliko protiv Rusije, koliko protiv same EU i njene budućnosti. Raspad te evropske konfederacije očigledno nije daleko.
       
Bolesna globalna nadutost SAD je takođe očigledna. I od te imperije postepeno otpada deo po deo. Druga je stvar što će tu agonija trajati duže i, po svoj prilici, s bolnijim posledicama po ceo svet. Međutim, to je posebna tema.
       
Sadašnja kompaktna geopolitička linija Rusije, koja je naučila negativne lekcije globalne vladavine Sovjetskog Saveza, efikasnija je i taktički, i strateški. To već vidimo. Uskoro ćemo videti još jasnije. A globalni gigantizam i hegemonizam SAD i EU sve više kiksira. Situacija u Ukrajini i oko nje to pokazuje. Ni američki tenkovi, koji se masovno prebacuju ka granicama Rusije, neće pomoći. Osim ako Vašington odluči da započne veliki evropski rat, kojim će sahraniti pre svega svog glavnog saveznika - istu tu EU.
       
Eto zašto će Putin pobediti, a Obama i Merkel izgubiti. Tačnije, ako opet ostavimo po strani ličnosti, eto zašto će u perspektivi Rusija pobediti, a SAD i EU, ukoliko ne umanje svoje apetite, što se trenutno ne nazire, izgubiti.
       
Iskustvo najmanje dvojice evropskih diktatora iz HIH i HH veka koji su želeli da stvore „ujedinjenu Evropu“, i to isključivo pod svojom vlašću, istorijska su garancija za to. Pri tom, ti diktatori na vrhuncu moći nisu imali ništa manje saveznika nego što danas imaju Vašington i Berlin. Samo, prilično brzo su se ti saveznici razbežali, iako su im se i ulagivali i zastrašivali ih…
       
A sadašnji „svetski i evropski“ lideri bi još trebalo da imaju na umu da oni vladari za čije vladavine se njihove imperije raspadaju nikada u istoriji svojih zemalja ne ostaju upamćeni po dobrom. Jedino Napoleon, ali samo zato što pobednici nisu njegovu imperiju uništili do kraja, već su je samo sveli na njene tada prirodne granice.
       
I današnji evropski i američki napoleoni bi trebalo da se vrate u prirodne granice svojih imperija. Dok još postoji takva šansa…

 

Autor: Vitalij Tretjakov, glavni urednik časopisa „Politička klasa“

Izvor: Fakti