Knjiga Putinovog duhovnika „Svetli ljudi u crnom“

Veliku pažnju  ruskih čitalaca privuklo je delo arhimandrita Tihona (Ševkunkva) „Nesveti sveti“  koju je izdala nereligozna izdavačka kuća „Olma media grup“ i prodavala se na običnim štandovima,  a  ne na  onim rezervisanim samo za dela crkvene literature.


Svetli ljudi u crnom

Kako je  već ocenila ruska književna  kritika,   reč je o delu o svetlim ljudima u crnom,  punom  humora,  blagodarnosti i nostalgije ispisanim rukopisom oca Tihona koji se odlikuje plemenitošću i vedrinom.

„Otac Rafael se u suštini zanimao  time što je pio čaj - i  to bi bilo,  kako je izgledalo,  uglavnom  sve od njegove aktivnosti.   Ali nije tako! Ponekad bi se on bavio popravkom svog crnog „zaporožca“  kako bi imao čime da otputuje u goste – da popije čaj. I to bi  sad bilo,  zasta sve“,   navode kritičari odlomak iz ovog neobičnog dela  duhovnika Tihona.


Život monaha koji je Bogu priveo hiljade nevernika nije bilo žitije sveca

Život monaha koji je priveo Bogu hiljade  nevernika,  po svoj prilici nije žitije sveca:  na kraju čujemo krik:

„Pop se razbio u 'merecedesu'. I nikave suvišne frke nije bilo,  a i zašto bi,  kad je stradao samo pop,  ali ne  i 'Mercedes'“!


Priče po stilu podsećaju na usmeno pripovedanje

Priče u ovoj knjizi,  i to baš prave priče koje podsećaju  po stilu na usmeno pripovedanje, možemo čitati ili po redu ili po izboru,  zavisno od  trenutne volje i opredeljenja čitalaca.

Autor  je diplomac odseka scenarija na Visokom držvnom filmskom instititu (VGIK),  sada na dužnosti namesnika Sretenskog moskovskog  manastira,  poznat široj javnosti pre svega kao „Putinov duhovnik“,  napisao je scenario za film „Propast imperije“  i laureat nagarde „Izvestija“.


Dobro se seća svojih prvih dana u Pskovo-Pečorskom bratstvu

On se dobro seća svojih prvih dana boravka u Pskovo-Pečorskom bratstvu. Tada je shvatio da imena kao „Nafanail“ ili „Tavrion“  mora da zaboravi tokom celog života,  a prvo monaško poslušenje mu je bilo da očisti klozetsku jamu.

Sada on takve „zadatke“  poverava „arhimadritima“  (i sam je u tom zvanju)  kao posbno „blagočinjenje“ i ne zaboravlja da ih u knjizi protumači,  iako ih na stranicama ovog  njegovog dela i nije tako malo.

Sredina u kojoj obitava  glavni junak je manastirsko bratstvo  sa svojim zakonima i specifičnom psihologijom.

Reč je o svetu koji nam je manje pozant nego  civilizacija sa neke druge planete koju su podrobno opisali uspešni autori naučno fanstatične literature.


Čudesa se u manastiru svakodnevno dešavaju

Čudesa,  viđenje zagrobnog sveta, izbavljenja od neminovnih  opasnsoti,  predviđanje budućnosti,  detektivske storije, svega toga ima u  knjizi „Nesveti sveti“  arhimandrita Tihona.

Prizvani „Gogoljev duh“  predlaže studentima-spiritualistima  da odaberu otrov,  pa čak i nekršteni ptepoznaju u njemu nečistu silu.

Čuda se u manastiru dešavaju svakodenvno: od  tela monaha sahranjenih u peščari ne oseća se nikakav zadah.


Šta je pitao Boris Jeljcin,  Car Nebeski

-Čime ih to mažete? - raspitivao  se Boris  Jeljcin koji je  došao na ekskurziju.

-A ima li u vašem okruženju nekog  koji zaudara  i širi bazd? - odgvovara monah,  vodič ekskurzije.

-Zar vi zasta mislite da neko sme smrdeti u pratnji Cara Nebeskoga?

Knjiga oca Tihona  se prodaje na štandu nereligizne literature. Dosada je bilo malo   knjiga koje su napsiali crkveni ljudi, a  koje su  namenjne svetovnim čitaocima,  od kojih se „Bog kiše“ Maje Kučerske prodaje na širokom knjižarskom tržištu. 


Pripovedanje iz prve ruke,  od prvog lica
 
Međutim,  u ovoj knjizi   oca Tihona (Ševkuniva) nema ni kapi izmišljenog.  

To je pripovedanje iz prve ruke  i od prvog lica,  ali je preporučljivo da se ne predajete premnogo nasrtljivom „ja“,  naričito ne na samom početku knjige.

U knjizi  su sve same životne,   upečatljive priče o zanimljivim ljudima,  sa kojima mi sami teško da bismo ikad imali prilike da se upoznamo: o ocu Jovanu (Krstjankinu),  podozrivom starcu iz Pskovsko-Pečorskog manastira,  o arhimadritskom namesniku Alipiju (Voronovu) koji u sovjetsko  vreme nije dozvoljavo da se zatvori manastir.

I to sve sa slikama i razgovorima. 

Čak ni izvesna objašnjenja i pouke uz priče ne doživljavaju se kao optrećenje,  jer isuviše je  nerparvičan i bolan svet da  bi sve zaključke moago izvesti sam.

Branko Rakočević