750. godišnjica Danteovog rođenja

21.  maja,  1265.  godine,  pre tačno sedam i po  vekova,  rođen je jedan od utemeljivača italijanskog književnog jezika,  veliki pesnik,   bogoslov, politički delatnik,  koji je svojom genijalnom „Božanstvenom komedijom“ za vjek i vjekov svrstao sebe  u sami vrh  svetske književnosti.

Rod Aligierija pripada  gradskom staležu srednjeg imovnog stanja koji potiče od zajedničkog pretka,  viteza  Kačagavida  koji  pogibe u Drgom krstaškom pohodu 1147.

Puno ime legendarnog italijanskog  pesnika,   atora „Božanstve komedije“   poeme u tri dela (Pakao,  Čistilište i Raj )  napisane na italijanskom književnom jeziku koji je sam reformisao,   bilo je  Durante deli Aligieri,  a svetlost dana je ugledao u Firenci,  najkrupnijem apeninskom ekonomskom i kuturnom središtu u Srednjem veku. 

Celog svog  nemirnog i ispunjenog života,  od kojeg će veći deo provesti u izgnanstvu,  pesnik će  ostati  odan  svom rodnom gradu.

O njegovom životu  i porodici,  nažalost,  malo se zna,  pa čak mnogi istraživči dovode u sumnju i  tačan datum njegovog rođenja.

Uverenost u sebe

Dante  Aligieri  je  bio čovek  začuđujuće uveren u sebe. Kao momak koji tek što beše navršio 18 godina se hvalio da je postigao savršenstvo u pisanju  stihova i da je to majstorstvo   usavršio samostalno,  bez ičije pomoći.

Stekao  je obrazovanje u  granicama   srednjovekovnog  školskog programa,  a pošto univerzitet u Firenci tada još  nije bio osnovan, morao je sam da se obrazuje.

Autor „Božanstvene komedije“  je ovladao fracuskim i provansalskim jezikom,  čitao je sve što mu je dopadalo do ruku,  i perd njim je polako počeo da se ucrtava njegov sopstveni put naučnika,  mislioca i pesnika.

Pesnik izgnanik

Mladost  genijalnog   pisca  stigla  ga je u složenom periodu:   krajem 13.  veka u Italiji se zaoštrila borba između kralja  i Pape.

Firenca  u kojoj je živeo Aligieri,  podelila se na dve međusbno suprostavljene grupacije - „crne“ koje je prevodio Korso Donati i „bele“  kojima je pripadao i Dante.

Tako je počela politička delatnost „poslednjeg pesnika srednjevekovlja“:  Aligeri je učestvovao na sednicama gradskog saveta u više saziva i u antipaskim koalicijama  na kojima je punim sjajem zablistao pesnikov oratorski dar. 
 
Iako nije težio  ličnoj političkoj slavi,  uskoro će morati da ispašta zbog svog poltičkog delovanja

On nije težio ka ličnoj političkoj slavi,  ali će uskoro morati da ispašta zbog svog političkog delovanja:  „crni“  su  zaoštrili  svoju delatnost  i priredili pravi pogrom svojim protivnicima.

 Na dan 10.  marta 1302.  Aligieri sa još 14 „belih“   pristalica bili su po hitnom postupku osuđeni na smrtnu kaznu.  Da bi se spasio,  filozofu i političaru Danteu nije preostlo ništa drugo nego da beži iz Firnce. 

I više mu se nikad u životu nije dalo da  se vrati u voljeni grad.

Potucajući se po svetu,   Dante je tražio  mesto u kome se može spokojno  baviti knjiženim radom.  Nastavio je da uči,  i,   što je najvažnije,  da stvara.

Sudbonosni susret devetogodišnjeg Dantea sa malom Beatričom koji  je promenio istoriju italijanske  književosti
 
Kad mu je bilo devet godina,   desio mu se  susret  sa jednom osobom   i tom susretu je sudbina odredila da promeni istoriju celoupne italijanske književnosti.

Na pragu crkve dečak Dante je sreo devojčicu  Beatriču Portinari i na prvi pogled se u nju zaljubio.

Upravo to važno osećanje,    po priznanju  samog Aligierija,  učinilo je od njega pesnika. 

Do poslednjeg dana svog života Dante je  Beatriči   posvećivao ljubavne  pesme,  bogtovrio je „najprekrasnijeg od svih anđela“.  

Do njihovog ponovnog susrteta prošlo je  još devet godina i za to vreme Beatriče se već bila udala za bogatog sinjora  Simona de  Bardija.

Ali nikakve  bračne  stege  nisu mogli sprečiti pesnika da  se nadahnjuje  svojom muzom,  ona će celog život ostati  „vladarka njegovih misli“.

Poetski dokumenat te ljubavi postala je autobigrafska ispovest „Novi život“ napisana kod svežeg groba ljubljene Beatriče 1290.

Brak iz političkih razloga
 
Sam Dante  je stupio u jedan od onih „poslovnih“  brakova iz računa,    iz političkih razloga,   kakvi su u to vreme često sklapani. Njegova spruga je bila Đema Donati, kćerka dobrostojećeg gospodna  Maneta  Donatija.

Kada je Dante bio proteran iz Firence,  Đema je ostala kod kuće s decom i sačuvala ostatke očeve imovine.

Dante ne spominje  svoju suprugu   ni u jednom svom delu

Ni u jednom od svojih dela Aligieri  nije spomenuo svoju suprugu,     niti je ostavio  bilo kakav znak da je se seća.

Ali su zato Dante i   Beatriče  postali takvi simboli ljubavi,  takav ljubavni par poput Petrarke i Laure,  Tristana i Izolde,   Romea i Julije.

Smrt Beatriče označava početak Danteovog  filozofskog  razmišljanja
 
Tek  posle smrti  Beatriče,   počelo je Danteovo  filozofsko razmišljanje o životu i smrti.

On u to  vreme  mnogo čita Cicerona, posećuje religioznu školu. Sve je to poslužilo  pripremama za stvaranje „Božanstvene komedije“. 

Genijalno delo koje je autor stvarao u izgnanstvu i dan danas ulazi u deset najpoznatjih knjiga svih vremena i svih nroda.

Ova Danteova poema je izvršila ogoroman uticaj na  rađanje  sopstvene italijanske književnosti.

 „Božanstvena komedija“  sadrži celokupan  razvoj srednjevekovne filozofije

Neki istraživači  tvrde da „Božanstvena komedija“  sadrži  celokupan ravoj srednjovekovne  filozofije.

Ona takođe izražava poged  na svet  velikog pesnika,  i otuda ovo delo nazivaju plodom celog života i stvralaštva italijanskog majstora.

Bokačo je nazvao „božanstvenom“
 
Ova  Aligierijeva poema  nije odmah postala i „božanstvena". 

Tako je krstio kasnije autor „Dekamerona“  Đovani Bokačo padajući u oduševljenje od onog što je pročitao u toj knjizi.

Dante  je pak svoj rukopis nazavo prosto „Komedija“   upotrebljavajući srednjovekovnu terminlogiju po kojoj   komedija predstavlja „svako pesničko delo  srenjeg stila sa  zazstrašujućim početkom i srećnim završetkom,   napisano na narodnmom jeziku“.

Za razliku od komedije,  po srednjovekovnoj terminologiji  tragedija je „svako pesničko delo visokog stila  sa mirnim i ushićenim početkom,   i užasnim krajem“.

 Bez obzira  na to što se u njemu  dotiču „večne“  teme  života i besmrtnosti duše,  uzleta i odgovornosti,  Dante  nije mogao nazvati svoje delo tragedijom,   pošto je ona,  kao i svi žanrovi „visoke  književnosti“ morala biti napisana na latinskom jeziku. 

Aligieri je pak svoju „Komediju“  pisao na  maternjem,  italijanskom jeziku, najčešće  na  toskanskom dijalektu.

15 godina pisao „Božanstvenu komediju“

Svoju veličanstvenu poemu  Dante je pisao 15 godina i uspeo  da je završi  nedugo   pre  smrti. 

Umro je od malarije 14.  septembra 1321. godine  ostavivši posle sebe  zanačajan trag u svetskoj književnosti,    položivši osnovu za početak  nove epohe  svetske kulture i umetnosti -  rane Renesanse.


Branko Rakočević