BLOG: Dnevnik jednog Balkanca na Balkanu

Juče sam imao strašan san, avioni su leteli nad Beogradom i nad mojim gradom, baš kao pre par godina, pre par decenija, pre par dekada. Čini se da se avioni sa prostora našeg neba nikada nisu ni spuštali, uvek su tu i spremni da gađaju. U stanju smo jedni druge da gađamo i to samo zato što nas neki ljudi na funkciji primoravaju na rat i glad.

Majka i sestra su u kući meni i bratu spremile užinu, nije bilo mnogo toga za izbor, namazale su nam džem i margarin i bili smo srećni. Uputili smo se putem škole, ostavio sam brata u vrtić i izašao. Malo sam odmakao i bomba je pala na njegov vrtić. Osetio sam takav bol, koji vam ne mogu opisati i probudio sam se. 

Čini se da su Srbija i Albanija i druge zemlje koje su u "svađi", ako to mogu tako da nazovem, na velikom gubitku. Koliko je porodica ostalo bez kćeri, sinova, očeva, žena, baka, deka? I, da li se nešto promenilo? Ratuje se zbog velikih teritorija i zbog ljudi na vlasti, a oni obični ljudi su uvek na gubitku i uvek pate.

Dobro došli u realnost, da Vas upoznam sa mojom porodicom. Mi smo nekada bili prosečna porodica, srećna i vesela, a onda je tata izgubio posao, majka je zbog bolesti morala da da otkaz i upali smo u modernu bolest zvanu "siromaštvo". Pa, nije to siromaštvo, nismo bili siromašni, imali smo jedni druge.

Danas je ponedeljak, i majka gleda u frižideru šta imamo za ručak, a frižider je prazan. Pozajmila je od bake malo pirinča i spremila nam pilav. Bio je ukusan, i dok na vestima slušam nedavne napade u BIH i Makedoniji, pitam se zašto niko ne želi dijalog? Albanija, Srbija i sve ostale balkanske zemlje predstavnjne su kao terorističke zemlje, a to nije tačno. U svakoj od njih ima jako puno srećnih ljudi, ljudi koji vole posete, ljudi koji su vedri...

Legli smo brat i ja u krevet, siti, najeli smo se pilava, nažalost i ovog puta bez mesa, ali nema veze, pogledaćemo neki tv film, nadam se da neće da nam iseku struju skoro, samo to da mi ne diraju. Za sutra ćemo videti šta ćemo jesti, u krajnjem slučaju ješćemo trešnje, imamo prelepu trešnju u dvorištu, a sada je uzrela. Ponovo, molim, i nadam se da će neko ovo pročitati, molim Srbiju i Albaniju, da postanu zemlje u kojima ćemo svi biti srećni i veseli. Laku noć!

Maj, 2010.